Prosvetni glasnik

133

з. Уиак заграде. — Да се означи, како речи, које се за неко објашњење употребљују, немају свезе с иравнм смисдом рече шде, и нису никакав део реченице, оне се стављају у заграду ( ) или [ ]. На пр. И изишавши у треИи сахат (у јутру око десет сахата) видје друге, где стоје на чаршији бесаослсни. — ЕуЛа, у коју је он стуиио као удеоник и која беше у једној ариморској вароши (где је и цео овај догађај био), радила је са заиадном Инђијом. и. АпосгроФ. — Да се означа, да је какав глас изостављен, пише се место изостављеног гласа знак који се зове апостроФ. На нр. Скгсн оружје, незнана дслио, иа нос' главу, куда теби драго. — Но с' обуци што се можеш леише! 16. Правнлно читање Читање је гласно изговарање наиисаних мисли, написаиих реченида. Читање треба да задовољи два захтева: захтев слуха и захтев разума. Читање, које задовољи оба та захтева, зове се иравилно читање. Ко хоће да читањем задовољи захтев слуха, мора пазити на изговор појединих речи и на изговор појединих реченица, а и на читање читавих комада. Свака реч има своју мелодију ; медодија сваке речи јесте њена акцентуација. Прп читањуречи ваља тачно изговарати онако, каква је њихова природна мелодија, њихова акцентуација Ко при читању не буде тако изговарао речи, тај не1,е читати иравилно. Слух слушалада ће осетитн ту неиравилност и читање ће им бити непријатно. Чланак најбоље садржине, тако нецравилно читан неће слушаоце занимати. Слух не трии ни монотоно читање реченица, то јест изговарање свију речн у реченица једним истим тоном, једном истом јачином, једном истом живошћу. Слуху је несносно и такво читање, кад се свака реченица чита на један нсти начин, до половине нпр. једним гласом јачим и вишим, а од половине редовно другим гласом, нижим и слабијим. И реченице имају своју мелодију, као год што је имају и поједине речи. Слух хоће при чнтању да чује ту мелодију њихову ; ако читач погоди ту мелодију, читаоцима ће читање бити ирпјатно, они ће тако чнтање прогласити за правилно чптање. Мелодија пак појединих реченица оснива се на оној странн правилног читања, које треба да задовољи разум. Да се читањем задовољи захтев разума, ваља реченнце читати тако, да разум слушаоца одмах позна на којој је речи у реченицн тежина мислн, исказане том реченицом. Ако се чита тако да разум слушалаца то не може да нозна, онда то читањеније правилно. Много се пажње од читача изискује те да реченицу прочита тако, да слушаоцн одмах нознаду што је најважније у тој исказаној мисли, чега ради је она

унраво н исказана У реченици може бнти једна, а може бити и више речи, на којнма је тежина мислн. Да би разум познао које су те речи, те да би пре.ма томе схватио целу мисао онако, како треба, при читању треба те речи изговарати друкчије, него ли што ће се изговоритп друге речи, које су иоважности споредне, н које се о оним речима, које су важније, држе као о своме стожеру, о коме се н држи све што је у тој мисли. Што је у слогу самогласник, што су у речи акцентованислогови,то су у реченици оне речи, на којима лежи тежина мисли, исказане "реченицом. Еао год што се у једноме слогу одликује изговором самогласник од сугласннка, као год што се у речи акдентовани слогови нзговором одликују од слогова неакцентованих; исто тако ваља при читању реченице изговором одликовати оие речи на којима лежи сила мисли од оних речн, које су но важности сиоредне у реченици. Кад се реченица тако прочита, онда се сва снлга разумова усредсреди на тим речима, он одмах погађа прави смисао реченице, он одмах погађа шта се хоће њоме да каже. Кад се реченице тако читају, онда је задовољен захтев разума, и са његовога гледишта то је читање нравилно. Да би читао иравилно, као што захтева разум, мора онај, који чита, добро знати и разумети оно што чита. Може он знати сва нравила читања, па опет са овог гледишта неће моћи правилно читати оно, што добро неразу.ме. Ко дакле хоће да што правилно црочита, мора он то најцре проучити, мора се постарати да најпре свакој реченици нађе црави смисао, на ће тек онда читањем моћи задовољити ову страну правилиости. А коме је већа нотреба да то тако ради, него наставнику који је позван да друге учи, како ће правилно читатп ? Кад се једна реч изговори онако како је акцентована, онда је погођена њена мелодија. Исто тако, кад се једна реченица тако прочита, да су у њој изговором достојанственијим, важнијнм, вшпим илијачим изговорене оне речи, на којима је сила мисли, исказана том реченицом, онда је погођена мелодија те реченнце, онда је таким читањем задовољен н захтев слуха. Према томе, ко хоће да читањем задовољи захтев слуха, моћи ће то учинити само, ако је напред могао да иогодн правп смисао њезин. Најзад, као год што су у једној реченици неке речи важније од другнх ; тако у једном читавом чланку неке реченице могу бити по смпслу важније од других око себе. И као год што оне важније речи у једној реченици ваља изговором одликовати од осталих мање важних речи; тако исго и ове важније реченице V читавоме чланку ваља изговором одликовати од осталих мање важних реченица.

)