Prosvetni glasnik

535

XI Александар Велики 1. Филжпова смрт направила је место силном и велиеом владаоцу, а то је његов син Ллександар. Александар је био младић од необичног дара и сиособности. Његовом оцу Филипу није ништа тако лежало на срцу као то, да свога сина изучи што се најбоље може и да вегово тело оснажи телесним вежбањима. У то време живео је један врло учен и мудар Грк по имену Аристотело. Тога ученог Грка позвао је Филип у свој двор, да му сина учи и васпитава. Он му је писао овако: „ја се радујем, што је дете рођено, кад ти живиш, да га бар можеш спремити и изучити да буде добар краљ." И одиста никад тако учен п вредан учитељ није имао тако даровитог и вредног ученика. Длександар је волео свога учитеља свом душом својом. Још из рана видело се да младић тежи за великим и славним делима. Желео је да буде краљ целом свету и да изучи све науке, које су тада људи знали. Чак је по мало завидио и своме оцу због његових дела. Тако на прилику кад дође весник те јави, да је Филип ову или ону варош отео, ова-ј или онај народ покорио, Александар би тада са сузама у очима узвикнуо : „Ах, мој ће отац још цео свет покорити, а мени неће ништа остати да урадим." Најрадије слушао је он, кад му је његов учитељ причао о великим делима старих јунака, о рату и биткама. Вбог тога је његова најмилија књига била Хомирове песме. У тим песмама певано је много о јунаштву старог грчког јунака Ахилеса. Александар је највише желео, да буде јунак као Ахилес. Хомирове песме биле су му тако омилиле, да их је ноћу под јастуком држао, како би их могао читати чим се пробуди. Тако исго кад је ишао у рат, носио је ту књигу са собом и чувао је у једном златном сандучићу. Вио је веома вредан и окретан у свима телесним вежбањима. Један пут понуде његовом оцу једнога красног, али врло дивљег коња, који се звао Буцевал. Еоњ је коштао тридесет таланата (око 40 000 дин.). Најбољи јахачи иробали су да га узјашу, али узалуд. Краљ заповеди, да се коњ врати натраг , по што га нико узјахати не може. Тада замоли Александар, да га пусте да он проба. Са свим сигурно приближи се он коњу, шчепа га за

узде и одведе на сунце. Он је био приметио да се коњ плаши од своје сенке. Александар га помилова и на један пут скочи на њега. Коњ одлете са њим брзо као стрела. Филип и сви који су ту стајали, задркташе за његов живот. Али сви се задивише кад видеше како он весело окреташе коња час лево, час десно, и како коњ скакаше по његовој вољи, као да је најпитомија животиња на свету. Филип је плакао од радости и загрли Александра са речима: „Мој синко, тражи ти себи друго царство, Македонија је за тебе мала". Кад му је било осамнаесг година, борио се храбро у битци код Херонеје, у којој су Грци побеђени били. Александар је највише учинио, те су Македонци победили. У евојој двадесетој години он је већ био краљ. Почетак његове владе био је врло тежак. Они народи, које је Филип покорио, устадоше на оружје да се ослободе. Атињани су се ругали и подсмевали Александру. Називали су га час дечаком, час неискусним младићем, од кога се не треба ни мало плашити. Кад је то чуо Александар, он је само казао ово: „Под зидовима Атине показаћу ја њима, да сам човек." Он се одмах крену с војском на север Македоније против народа, који су се побунили, и свуда му се покораваху. На један пут се пронесе глас, да је Александар погинуо. Цела Грчка обрадова се, јер су Грци мрзели македонско госнодарство. Свуда су светковали и приносили жртве боговима, а Тивљани убише македонског заповедника у својој вароши, а посаду протераше. Али као муња стиже Александар под зидове њихове вароши и показа им да је још жив. Чим стиже узе варош и сву је разруши. Александар је то учинио у великој љутини. Само кућу несника Пиндара није разрушио. Овога песника волео је Александар, што је он написао лепе песме о бојевима и о јунаштву Грка. Због тако велике строгости, што је Александар извршио над Тивљанима, рашири се страх по целој Грчкој. Сви се покорише пред силним победиоцем и обећаше послушност. Александар опрости свима и оде у варош Коринт. Тамо је сазвата једна велика скупштина. На тој скупштини Александар је израдио те су га Грци признали за главног воћу у рату против Персијанаца. Једини Шпартанци не хтеше