Prosvetni glasnik
77
ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА
609
тодико узети у претрес, у колико се тиме потпоиаже интедектуадно васнитање. Н а у к е 0 науци у опште може се рећи, да је она најсавршеније одичење истине и путова, којима се до истине долази. Она најбоље, од свега осталога, упознаје дух са сугатином доказивања, са радом и правилима опрезности, која је потребна, да би се нека ствар доказада. Она је ведики коректив нетачности, са којом ненаучна свесност ирима недоказана Факта и резултате. Она објашњује како се неки ®акт или један закон може под променљивим околностима утврднти. Она руши веровање у сваки податак, који није довољно доказан. Пре него што је постала наука, и у духовима оних, који нису ни мало научно образовани, увек је био за доказивање истине од пресудне вредности практички успех. Ми не можемо никаку практичку цељ у свету ностићи без обзирања на природне усдове. Ми морамо тачно познавати јачину једне реке, ако хоћемо, да направимо сталан насип, који она неће моћи порушити. Ми морамо нознавати побуде једног човека, па тек онда можемо рачунати на његову услугу. У колико се више обазиремо иа истину, и у колико смо способни да се њоме користимо, у тодико је и наше господарство над морадним и материјаним светом веће или мање. Најпресуднији опис нашега знања, то је нримена у практичком животу. Овде лежи нотврда за научара, те тако се на овој тачци он сусреће са практичаром. Мана је овога последњег у томе, што се његово доказивање и знање распростире само на ону област носда, који он ради ; он врдо ретко учи, да своју методу пренесе и у друге СФере. Неко може бити са свим добар инжињер, а опет да буде пун предрасуда у оцењивању човечијих осећања.
Одличан правник не мора бити у исто време и ваљан управник. Друга велика црта науке, која човековом духу даје слободнији покрет, састоји се у томе, што она апстрактно или уопштено знање, на сунрот индивидуадноме, иставља на нрво место ; јер оно што је опште, са постененостима уонштавања и различитим односима координације и субординације, сачињава језгру оне методе, која нам казује, како се многостручна и комлицирана Факта решавају. Необразован дух меша оно што је опште са партикуларним, координиртно са субординиртним, и тако нанрави праву збрку. Међу тим, наука нам даје најбоље упуство како треба поступно, од простога сложеноме некипредмет решити. Посматрајући науке по неком одређеном реду, ми можемо оне које се односе на спољни свет, поделити у три групе матвматичке, као нредставнице апстракиих и демонстративних наука; ексаерименталне науке — Физика, Хемија и Физиодогија : и класифшационе науке, које се обичио зову природна историја. 0 науци, која говори о духу, ми ћемо засебно говорити. Апстрактне наукв. Математика, која обухвата не само Аритметику, Адгебру, Геометрију и виша рачунања, него и нримењену Математику или математичку Физику, има своју нарочиту методу иди карактер. Она је понајвише дедуктивна иди демонстративна, и представља готово у поменутом облику оно поступање, којим се за изналажење истина ова метода одлнкује. Она узима за основу врло мали број почетних принципа, који су иди сами по себи разумљиви, или се могу лако доказати, па одатле развија, потпуно математичким и систематичким постепеним радом, велики број дедуктивних истина и резултата. И ако је овде појам „величине" -