Prosvetni glasnik

ДУХ НАСТАБЕ

И ВАСПИТАЊА

213

било основида за опстанак народа и за стварање држава; ношто су с љиме везани и два јака Фактора за даље развиће, две највеће вештине : читање п иисање : то имамо права да очекујемо , да ће за религијом и језик доћи на једно од ирвих места. А кад се још спедијадно наших придика сетимо, како нам је језик матерњи с две стране био потиснут туђинским едементом, како је у ночетку овога века књижевност наша започела с језиком сасвим ненародним и ухватила бида нридично јака корена, тако, да се и данас још јако опажају у њему трагови „сдавеносербски": то тнм пре можемо ишчекивати да ће језик наш народни доћи на једно од првих места и у школи нашој. А кад имамо на уму овај механизам којим се заночеда основна настава па кад се сетимо још и неспреме наставпичке и општега ненознавања дечијега духа, а не заборављамо, дајеГраматика впше ствар догике, ствар апстрактна, а језик израз онога што се зна, и да је он врдо тежак и сувопаран онде, где се нешто не зна : онда можемо још унапред мислити, да ће и с њим бити кубуре, и да ћемо и у њему наћи механизма, можда и сувише. Ајде да видимо шта веде извештаји. Пошто је ово нредмет, који сваки човек мора да зна, па ма којој он струци иначе припадао, то можемо очекивати, да ће нам о овоме нредмету и изасланици дати мдого више и разноврснијих извештаја. Сем тога, кад се сетимо како кратко време имају изасланици за овај свој посао, и кад узмемо још друге неке прилике на ум, ми можемо унапред мислити, да ће и извештаји износита више ствари површне и спољне, Формалне: а да ће се у језгру саму, у дубину и суштипу ове наставе, спуштати врло мало. Морамо дакле бити врло смотрени, да не изведемо погрешан закључак. Да поделимо прегдедовога предмета наговорење с мишљењем, на сдушање, на читање и писање, на Граматику и на декламовање. 1. Ми знамо да је реч само спољни знак илн израз за оно што се зна, и да је према томе део говор и језпк израз онога што већ постоји у духу. Према томе и језик се никако не може замислити без оне његове садржине, без онога што он казује. Увек је дакде главна и преко нотребна та његова

садржина, па тек онда да се јави језик, реч и говор, којим се она бедежп. То не смемо никако сметати с ума, ако жедимо да будемо тачни и да изведемо закључак истинит. Најпосде, лако ће се увидети, да то у главноме и јесте језику и учењу језика дељ : да тачно казује оно што дух зна и осећа. Без ове садржине своје учење језика не може ни имати никака смисла. Шта веле извештаји о овоме? — Ништа. Од двадесетину извештаја што их имамо једини је извештач београдских основних школа за 1879 г. који у своме извештају вели од речи до речи овако: „Веџбање у говору, какво се захтева, врло је ретко — а описи који би требало да се унотребе на ту цељ, губе се у празном разговору — са малим изузетком — без свакога плана ... Ако је цељ језикословне наставе у основној школи та: да ученик у ирвој динији зна исказати усмено и писмено све оно што мисли, осеКа и хоће и да разуме свачије мисли, осећаје и вољу, бидо то исказано усмено иди писмено, па да се номоћу тога може касније и сам образовати — онда је у опште све друго постиг нуто пре, него та це'љ." — И изасданик за крушевачки округ (1880 — 1881) помиње: „Само у шкодама најбољих учитеља навикнути су ученици да излажу своје мисди кратко, јасно и разговетно ... Најсмишљенији и најдеппш говор чуо сам у рибничкој шкоди." И изасланик адексиначки, за исту годину, вели: „Кад се учспик навикне да разуме наставника и да своје мисли иравилно искаже, моћи ће лако схватити и суштину науке" (граматику). И ето то је све. Од Очигледне наставе, то ј ^ст од наставе, где се ствар разгледа и види, па се о њој мисли, и те мисди исказују, ни помена нема. У двадесет нзвештаја те две речи не.ма. Па шта да кажемо о томе ? У кодико нам је познато стање ствари, ми у опште можемо рећи ово : да, сем некодико учитеља који су изншли из Учитељске Школе, свп осталп и не знају шта је то Очигледна настава, а то ће нам иотврдити и остади нредмети. Према томе, и овај арви корак и темељ, језичне наставе, мишљење и говор, не само нису довољно гајени засебито, већ никако. 2. Познато је, да људи, који се роде глуви, буду и неми. Отуда и те две речи увек иду