Prosvetni glasnik

512

М О 3 А К II Д У Ш А

земаља и народб, налазите и сада трагове Де- ! картових мисли. Да је душа сама по себи биће, које никакав простор не заузима; да ј је љезино седиштеу једној опредељеној тачци мозга, одакле она утиче на тело и нрима утицаје од тела, то изгледа многима давас као једпа цредстава или мисао, која се по себи разуме. Али мало их је који знају, да овака замисао, и ако је раније само по кад што наговештавана, има у главноме да заблагодарп за свој постанак, као и за то што је тако распрастрањена, једино овоме славноме ФилосоФу 17 века. Онај исти тон догматичке ноузданости, који се огледа у његовој философији природе, избија на површину врло јасно и у његовоме учењу о мозгу. Наравно је, да су оно све површне скице, које нам он износи о кроју и Функцијама овога органа. Али опет за то, он сам верује у садржину онога што тврди тако поуздано, да ни трага нема од какве сумње. Ни доцнија времена пису се готово никад могла радовати и поносити оваком сигурношћу. Још пре. пешто мало више од једне деценије годипе од данас, беше обичај у Физиологији, да се њезино представљање и схваћање овога питања ограничаваше на оваку примедбу: и животиње и људи који изгубе мозак, постају блесасти ! А неки савестан анатом завршаваше своја брижљива проматрања о спољним односима облика на мозгу са нризнањем: да о унутарњем склопу и кроју човечијег мозга толико знамо, колико и да ништа не знамо! Данас је ова сцена са свим измењена. Удруженим радовима микроскопскога посматрања, вивисекције и патолошкпх проматрања, прикуиљен је најбитнији материјал, који као да ће битп довољан да се може поставити сталан темељ по плану, т> коме се види јединство заједничког рада и успеха. Појмљиво је дакле што и данас обузме духове по кад што она сигурност и самопоузданост победе, која је врло згодна да нас превари о мери и вредности онога што се заиста ностигло и да нас наведе још и на то, да са нерешеним нитањима и загонеткама будемо веома брзо готови, ослањајући се лакоумно на брзо нзмишљене и непоуздане хипотезе. Нрирода самога предмета до носи собом то, да Физиологијамора онерирати са појмовима позајмљеним из Пспхологије или

ма које психолошке системе, а тако исто мора пзналазити и истицати и нове погледе и нова питања, која ће Психологија узимати у иретрес и исиитивање. Одавде пзлази то, да се од савременога психолога мора непремено захтевати, да уме себи дати рачуна о свпма онпм извођењима и закључцима, који се с правом могу чинити на основу искуства стеченог у најновије доба. Прошлису они дани када се могло мирно одмарати и живети у потиуном незнању Факата, а овамо се опет поред тога бацати у заносно наручје пријатне Фантазије очекујући од ње да нам она реши питање о души и њезином седишту. Факти говоре сами тако гласно, да их већ више нико не може игнорирати. Кад је ово све овако, онда је у реду да се запитамо : Какво исихолошко учење садрже ови најновији факти и истине ? Каква нам објашњења и обавештења дају ове нове истине о телесним основама нашег духовног живота ? Да ли оне распрострте иогледе остављају и даље да аостоје као и до сада, или нас нагоне, да досадање аогледе другима заменимо ? Пре него што ова питања оценимо, потребно је да констатујемо и иритврдимо саме истине, у колико се то може учинити без предпоставке специјалног и стручног знања. Ради овога, потребно је пре свега, да бацимо једанкратак поглед на развиће, којим је ишла физиологија мозга, почев од механичке природне ФилосоФИЈе 17 века, па до данашњих дана. Декартово учење, да је душа са телом везана у једној одређеној тачци мозга, није потекло само из општег проматрања и оцењивања разлике између телесне и духовне супетанције, већ су и физиолошки погледи овога ФилосоФа пмали знатнога учешћа у овакоме учењу. У мозгу се сједињују, како он мишљаше, сви нерви чулних органа као и нерви органа за кретање. Чулни утисци простиру се кроз нерве као какав фини покрет помоћу нерваног или животног духа, који се у нервима налази и тако ти утисци доспеју у мозак као центар испуњен оваким животним или нерваннм духовима. Са овим последњима опет стоји у непосредној вези матернјалнн носилац душе, тако названа мождана жирка (Сопапиш 8. §1аш1и1а ртеа11з). Ова је жирка из два разлога нужно седиште душе. Први је разлог тај, што је она у свези са