Prosvetni glasnik

511

Димитрије ПавловиА, предавач, од 11. Новембра 1882. до 6. Новембра 1884.године. Михаило Ђуровић, проФесор, од 6. Августа 1883. године. Јован Марковић, предавач, од 16. Августа 1883. године. Алекса Миловановић, предавач, од 1. Септембра 1884. годиие. Као што се видз из овог списка, радила

су у Учител,ској школи од 1871. до 1884. године свега 52 наставника, од којих је на крају 1884. школске године бидо у школи њих тринаест, не узимајући ту и наставника телесног и војног веџбања. Према том излази, да су у овом периоду долазила у средњу руку сваке године по четпри нова наставника у Учитељску школу. (Наставиће се)

МОЗАК И Д7ША (ОД ВУНТА)

Као год што често бива у политичком животу, да се какав изненадни усиех преден-УЈе, и да се људи варају о вредности онога што је ностигнуто, — надовезујући још уз то и варљиве над^ ^а оно што ће се тек постићи, — тако вам исто бива и у појединим наукама. За каквим сјајним открићем долазе устопице претеране представе о мери и вредности добивенога сазнаваља. Познији појасеви наравно, пошто се разочарају, веома су од своје стране склони |да о вредности оваких открића и ироналазака говоре са ресигнацијом. У области физиолошхог испитивања нису ваљда никад били погоднији услови за сангвиничне обмане и претеривања, него штоје то био случај у половини 17 века. Преврат идеја, који је произвела Коперникова система света, беше прохујао. Механику тек што беше Галилеј поставио на чврсте и сигурне основе. Са успехом труђаху се на све стране да се Физикалне појаве сведу на механичке законе. У крвотоку беше већ доказао Вилијам Хервеј, да је срце механички апарат и главни покретач радње живота. Треба ли се онда чудити, што се беше почело већ тврдо веровати, да се животињска тела могу потпуно објаснити и схватити као природне машине ? Треба ли се чудити, што се у заукталој и безазленој ревности често пута преухитрене хипотезе сматраху као доказане и потврђене истине? Овакав правац времена добио је свој пајпотнунији историјски израз код Декарга у

његовој философији прпроде. У његовој философији , везује се поузданост победе механичких природних паука са тежњом философском , да се једпом дође до завршеног схватања света, до нотпуне нредставе о свету. Што се год на небу и на земљи налази, то беше Декарт све објаснио. У излагању хипотеза своје ФилосоФије природе, не може се опазити ни трага од какве сумње, и ако га је баш чувено и славно сумничење и одвело први пут на стазу сазнавања х ). Најзрелији плод ове прве, по потнуности својој недостижие и јединствене механичке ФилосоФије природе, јесте без сумње његова наука о односу између мозга и душе. На ово питање обратио је највећу пажњу, јер је оно за њ имало и највећу вредност, пошто је у најближој свези стојало са основима његове Философије. По други пут враћа се он на ово питање у својим делима и, оно га је поглавито и покренуло, те се почео бавити самосталним анатомским студпјама. Уснех од оваквог мучнога носла није мОгао изостати. Картезијево учење о односу тела и душе најдуже је преживело систему свога творца, и ако нешто мало у промењеном облику. Вештачко испредање и кројење хипотеза, у које је он уносио успехе Астрономије и Физике свога доба, принада само историји. Али у погледима, који још и данас владају о односу тела и душе код образованих људи свих ') То ,је то : да војиици, којима су удови ампутирави због ране добивеие у рату, осећају и доцнпје болове у оним деловима који оу им одсечеии и којих немаЈу.