Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СДИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

5

бави и доброте. Он је умео способност коња тако да употреби, да је умео да чини чуда са овом животињом, а никад није употребио она свирепа средства , помоћу којих се у Еврони коњи обучавају. Често се могао видети задубљен у мисли међу животињама својих стада, које су се чувале да га не поремете у његовим мислима. Често је опет погледом и мигом водио глуве разговоре са њима и животиње би се чиниле као да потцуно разумеју свога чобанина. Све су га познавале и чим би он међу њих догаао, трудиле су се да му ма на који начин покажу да га воле. У осталом и он се лепо бринуо о њима. Ако би се какво.ј животињн десила каква ненријатност, то би јој он одмах притрчао у помоћ и никако није дотле мировао, док јој не помогне. Једино, гато јењегову велику смиреност могло да норемети и да га јако наљути бпло је то, кад би ко рђаво поступао са животињама, које су му поверене. Кад би видео, да се робови за казну, К0 ЈУ су од господлра добили, свете невиној стоци, — гато се на жалост често догађало — тада му срце залупа од љутине и тада је могао само сам да јурне на бездуганике. Тусен је тако добро владао сам собом,да је на пакосна задиркпвања одговарао благим осмејцима, Увек је био готов да се са сваким помири и често, кад је господар хтео кривце да казни, он је посредовао и молио да се опрости сиром^сима, који су у незнању учинили лудост и ма гата погрешили. 2 У својој двадесет петој години Тусен се ожени, и жена му бегае тако угодна, да је врло срећно с њоме живоо. Она му је родила винге деце и никад се не зна, да је њихов бракиорушен незадовољством или свађом. Господар добара умножи сад своја доброчинства, која је увек своме загатитнику чинио, и Тусен је био сад у таком положају, даје могао раније сточена знања увећавати. Упо-

знавгаи се са свештеницима и другим људима од науке, њему су отворени нови извори за учење и он отпоче живо да се занима делима, која су од велике користи била за његов дух. Највитпе је заволео ФилосоФске и историјске сиисе и изучавао их је са изваиредпом љубављу. По читаву недељу дана размнгаљао је он о где којим местима, и никад се није хтео од књиге раздвојити, док није разумео оно гато учи. Француски превод Еиштета, којега је судба у нечему била слична са његовом, учини те он неко време бегае приврженик ове ФилосоФСке пауке, и радо је понављао анегдоту, која се прича о овоме нређагањен робу Римљанина ЕпаФродитуса. Овај Римљанињ, ослобођеник цара Нерона, бегае својевољан човек и врло често кињио је сиротогЕпиктета на најсвирепији начин. Веран науци стојичара, који су у свему преиоручивалп стрнљивост, нодносио .је Ениктет сва кињења свога господара са стрпљењем. Један пут-удари га овај свом снагом ио бутини. „Ти си ми пребио кост", рече Епиктет мирно. Овај одмах ноче га још жегаће ударати и доиста му преби кост. Епиктет остаде мнран и при свој овој суровости рече само ово: „Нисам ли ти то унапред иредсказао ? Оад си ти у гатети због овога !" Тусен се трудио, да се влада по нравилима стојичке науке, и то му је лако нзагало за руком, јер је он умео собом управљати. Његов исиитачки дух тражио је хране и на другим нољима, и нагаао ју је код старих историописаца. Нарочито се трудио да се упозна са науком о управљању државом и са ратном вегатином, може бити са тајном намером, да ће таква наука његовом притиснутом илемену потребна бити. У његовој малој библиотеци била су између других и следећа дела, која је он најприљежније учио : Цезареви Коментари, на ®ранцуском, Исгорија Александра Великог и Цезара, Херодотова Историја о рату Грка и