Prosvetni glasnik

глувовеми и њихово образовање

јевима обично узпма (са свим цогрешно) глувост као урођена. Што се тиче статистике гдувих у том иогдеду, она нам у таквим сл.учајевима не може да да никакве објасне. Њих могу дати само декарска проматрања обо-

леле деде у првим годинама. Притече ли се за времена лекарском помоћу, да се катар уклони, го је овда тиме и спречено његово даље ширење а тнме и опасне последице, које ОН СОбом ПОВЛаЧИ ( Сврпшће се)

ПРЖДАВАЊА ИЗ ЛАТИНСЕЗОГ ЈЕВИКА

Од како је делима модерне компаративне Филогогпје пробијен пут за науку о језику, науку нову, с новим методом и са свим одвојену од Филологије у староме смислу, расте све више број дела, која шпре дубље погледе не само на поједине нојаве у језику но и на целину, ослањајући се на речултате упоредпе Филологпје и истриско-критпчких истраншвања. Поред оваких лепих резултата налази се ипак велики број латинских школскпх граматпка на оном ступњу развитка, на коме се граматичка наука находила нре модерног величанственог полета компаративне филологије, и дан даиас води се препирка о томе, да ли треба латинску граматику удесити према резултатима упоредне Фплологије или треба остати при староме начину? Истина број противника првога мишљења бива све мањи, јер се у теорији сви слажу, да утврђене резултате Филолошке науке треба унети у школу; но ипак је у практици успех до сада врло скроман, а то с то-а, што се људи старе школе за то мало интересују и што нема доста наставника, који би бпли у том знању темељни и у таком нредавању извежбани. У садашње време нема оскудице у добро удешеним латпнским граматикама по законима и истинама Филолошке науке. Устезати се латити се ових и придржаватп се старога начина у учењу латинскога језика, значило би водити борбу, која се мора свршити победом модерне Филологије, као што нама о томе најбоље сведочи наша српска граматика. Ако је Вук наппсао нрву граматику српскога језика још 1814 годпне, ако је Даничић ночео издавати своју научну граматику још 1850 год, опет се слабо учило из тих књига или у том духу написаних, него је од нрилике тек десетак година, како се

на тај пачин иредаЈе и учи по вишим средњим школама. Кад се већ матерњи језик учи ио научно обрађеној граматнци, не треба. ни мало да се устежемо, дати тај исги научни правац и учењу латинскога језнка. Таким учењем срнска и латинска граматика узајамно би се допуњавале, нрекратило би се досадно учење на памет необјашњеннх граматичких појава, број изузетака би се смањио, веровање би заменило разумевање и успех био би много већи, јер би младеж учила са много већом заузетошћу и добијала би јаснији преглед целине. Да би се до таке граматике дошло, треба само ноједине партије обрадитии у „Просветном Гласнику" отштампати, те на тај начин нотребни матернјал за нову латинску граматнку нрипремити. Са своје стране ириносимо овде једну од најтеашх партија латинске граматике, с којом се имају да боре ученици У. разреда, и то трећу деклинацнју именица, која пзобилује по садашњем начину толиким правилима и изузецима, и надамо се, да ће сваки озбиљан филолог признати, да се на овај начин лакше савлада граматнчки материјал него по начину староме. Тре&а деклинација латинских именица. (израђено у оквиру садашше програме за V. РаЗРЕД гимназије). § 1. Опште напомене. 1.) По трећој деклинацији мењају се све именице, којима се основе свршују на сугласник, на самогдасник — I и две једносложве основе на — в. 2.) Основа најлакше се добнја, кад се облику Оен. 8Н1§. одбије наставак — 18; оно