Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЈАВНОГ ПРОСВВТНОГ САВНТА

868

по всјуду босанских мјеот ироходи крепкнмн караулами утверди, стр. 203. — место завршетка и, у истакнуте речи, т би много више напомињало да је то 4. над. мн. — Што нак важи за буквицу и правопис сриско-словенских споменика, не важи у исти мах и за буквице н правонисе наших аападних књижевностн (далматпнске, босанске, сдовенске и хркатске) ни с тога, што су и сноменици тпх књижевности писани скоро на чистом нашем народном језику, те им ни транскрибовање садашњом нашом буквицом и правописом не худи толико разумевању , кодико срнско-словенским сноменицима. ЗавршуЈући с прегледом сриско-словенскога дела ових „Иримера" , споменућу, да сам оиазио грешку у важном, за исторнју нашег језика, облику : иравом, стр. I., место : иравов, управо : правове, Миклошић Мопшп, зегђ. 2. Међу штампарскнм грешкама нема ове грешке исирављене. II. Кад је г. Ж. П. истакао као сврху ов<\ј књизи, да изложп примере из наше литературе, онда није било умесно, да оваком књигом, за коју је мислио да буде и школска, зау.зме одлучно страну једнога мишљења у још неодлученом ннтању о томе: штаје српски, а шта хрватски ? — Ма да велнки словенскп филолог Фр. Миклошић тврди, да су српски и хрватски два језика, опет за то такође великн наши филолози : Даничић, Јагић и др. друкчијега су мишљења, и то не без довољних и јаких разлога. Али свакојако између оних ипсаца — Марка Марулића, Ханибала Лучића, Петра Хеотч-ровића и др. који су из ове књнге изостављени и оннх, који су у њу ушли , има више сродства по осталим карактерним знацима, што у чврсту књижевну свезу скопчавају књижевннке једнога народа, но што има разлике у је.зику њихову. У осталом овај део „Примера" наших старих западних књижевности може иодмирити иотребу наших средњих школа доиста, као што и сам г. Ж П. вели : „дајбуди до боље замене", Само још морам споменути, да је из педагошких обзира могао изоетати стих, на стр. 56. последњи, у коЈем нстина, у правом значењу, нема ничега саблажњивога, али који се врло ласно може изврнути на саблажњиво. Према свему, што сам напред казао о овој књизи , мишљења сам: да се она не може примити у опште за средње школе, као што је г. Ж. П. нуди. За сад би се још најзгодније могла употребити у Вншој женској школи и реалкама, јер се исгорија књнжевности у тим заводима предаје мањим бројем часова (3 — 4), а не учн се стари словенскн језик. За гимназије опет да кажем речима г. Ж. П.: „дајбуди до боље замене" могу само поднети примери из старих наших занадних књнжевности. Главном Просветном Савету нонизни 1. јануара 1888. г. У Крагујевцу. Момчило Иванић ирофесор Крагујевачке гимпазије. Савет је саслушавши оба реферата одлучио: Да се „Примери из срнске литературе", које је скупио и уредио г. Живко Поповић могу употребити у Вишој женској школи и Реалкама, по што се у тим заводима лптература у мањем обиму нредаје, а док се не буде израДила боља и' потпунија књнга, да се она може употребити и у вишим гимназијама. РеФеренту г. Момчплу Иваиићу, одређен је хонорар од 30 (тридесет) динара; Други реФеренат г. Андра Николић, изјавио је, да не тражи хонорар. IX. Прочитан је реферат г. Андре Николића секретара министарства просвете и дркв. послова на „Номеник" од М. Ђ. Милићевића. Тај реФерат гласи: Главном Просветном Савету На позив Главнога Иросветнога Савета, част ми је изјавити, да је, но мом мишљењу, несумњива корист откупити „Иоменик" г. М. Г Б. Милићевића, као што је несумњнва висока вредност садржине , чистота језика н леиота стила овога дела. 12. Септембра 1888. г. у Београду. Анд. Николић секретар министарства иросвете и цркв. иослова.