Prosvetni glasnik

ЗАТШСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТПОГ САВЕТА

реднмо ово стање с првим, кпдећемо да је у Срба ио досељењу наступно приличап нааадак; јер већ нема о трговини ннкако говора а камо лп као о засебном заннмању; за занате се нак изречно каже, да није било за сваки поједпнн занат занатлија. о) 0 задрузп ево шта каже писац: „Отац је бно глава својој породпци. Више породпца сачпњавале су задругу.... Ако старешина задруге има браћу, онда носле његове смртм један од браће постаје старешина задруге. Кад бп се задруга одвећ умножпла те нпје могла више да остане на том имању, онда бп се делнла на нове мање задруге, којима се давало нове оиштинске земље" (стр. 2 таб. 1). Из овога се види колико су у нпсца јасни иојмовн о томе, шта су у Словена бнле нородица, задруга н онштипа. То се види још боље из његова говора о српском жпвоту у жупаннском времену: „И овде су впше породица, које су имале једног прадеду, састављале задругу и по том прадеду нрезивалп су се. У породпцп је уирављао отац, а у задрузи најстарнји члан задруге" (стр. 4 таб. 5). Колнко је овим правплно схваћена задруга нпје потребно доказиватп. п) Значајпо бп бнло за наше културно стање у средњем веку, кад бп бпло нсгипа ово што нисац велп: „Сваки властелин издржавао је своје војнпке; а кад заузму коју земљу они је опљачкају." Дакле са свим Валенштајииски! р) Кад говорп о незнабожачкој верп у Срба жупаниског времена, ту јој приписује све данашње нразиоверпце нашега народа, потпуно уверен, да им постање није ни мало млађе. 0 осталом додаћу да помпње као српско боЈкаиство „Бога Радгоста" и ако би то писац тешко могао оправдатн, као што ће врло тешко доказати да су тада Срби „у кућн имали домаће богове, нанрављене од дрвета, земље или камена." Да је нисац место тога проговорио о црквенским прнликама нре св. Саве, много бп биље учинио, на ма деца и не научила ништа о боговима Л.еЉу, Лади и Коледу, које је брижљиво побројао (стр. 2 т. 4). с) По једном месту 1 внди се да писац ми1 «Отуда (из Душаповог закон.) знамо да се цела земља делила на вдадалачку, властелинску и црквену. Владалачке земље биле су које је владалац, краљ или цар задржао за себе и приход

сли, да је сва земља у Срба бпла у ночетку владалачка, на да су доцније властела п цркве подобнјале па ноклон по нешто. т) Међу иредметима којн су се у средњем веку увозили у Србију, номиње писац п ка#у (стр. 2 таб. 15) и ако су нас с њом тек Османлије упбзнале. Јошје лепше што, говорећн о животу под владом жуиана, набраја домаћу жпвину па не заборавља нн ћурке (стр. 2 т. 6) које Еврона нитн је знала нити је могла познаватп пре но штоје нронађена Америка. ћ) Као и друго тако писац удешава по својој вољн ц говоре историскнх личностп у поједнннм нрпликама. Тако је говор Немрњнн, кад је одстунио с престола, у битним тачкама друкчије представљен него лп нам га је старина сачувала (стр. 1 и 2 таб. 7). у) Као нрнмер како ипсац радп по својој вољн, пека нослуже ове речп о Србнма у Бојци: „Једног ноглавара владаоца над свнма нлеменпма пнсу пмали за то, што су бнлп несложни па нпс, моглн да се договоре кога између себе да нзберу" (стр. 2 п 3 таб. 1). Бпло бп од великог интереса знати , кад су се п где су се то стари Срби бар једиом састали у ту велику пзборну скупштпну; алп ће писац тешко моћн доказатн да је Србима иза Карната пкад н на ум пало да бнрају себи ноглавара. Оиој поценаностп није била крива, као нн многом чему другом, клета неслога, него стеиен културног н иолитпчког развића живота народног. * Овде прекидам, не за то што се нз би имало што више замерити, него што мислим да се из овога могао Савет увернтн о вредности ноднесеног дела. Из наведених прпмера могло се видети, да је п иачин нисања млак, развучен и неподесан за децу. Језик је сиромашан н погрешан, алн не мислим за то наводнти потврде. Према свему сам мпшљења, да се ово дело не може прнмнти за уџбеник основ. школе. Исправити се не би могло никако, јер бн га истих земаља ишао је њему. Властелинска земља била је она , коју су властела добили од владаоца. Црквена земља звала се она, које су цркве и манастири добили од српских владалаца® (стр. 2 таб. 14,).