Prosvetni glasnik

428 ПРВИ КОНГРЕС «МЕТаУНАРОДНОГ коју осуђеии не може да исилати. И тако она води само иосредио ограничавању кратког затвора. Доказ је за ово и нрост и лак. Принуднм рад значи у новцу оцељено но неизвршено давање држави; он је према томе имаИна (материјална одн. новчана) казна, а лишаваае слободе долази овде са свим на последње место. Но овде излазе пред нас практичне тешкоће, које ни реФерентима нити икоме од конгреских чланова нису остале неиознате. По ф. Аисту се принудни рад као казна може с успехом применити само према онима, који живе од својих руку, дакле само према надничарима. Држава ирема њему не може осудити учитеља, да за њу ма што пренисује, нити кројача или обућара да за њен рачун шију одело одн. праве обућу; она не може принудити Фабриканта да јој справља машине нити пак винарског трговца, да јој даје вино; држава не може принудити лекара да лечи рецимо њене чиновнике за извесно време бесплатно а још мање модискињу да ради за чиновничке жене. Све је ово већ с тога немогућно, што би надзор, прикупљање и срачунавање радова били скопчани с многим тешкоћама, а уз то би државу због . потребе великог броја чиновника стала „скупље дара него масло." Ако принудни рад хоће да се унотреби као казнено средство у вишем обиму, онда он мора бити једноставан и прегледан; он не сме бити индивидуалног већ мора бити општег карактера, а овом захтеву одговара само надничарски рад. У природи надничарскога принудни ће се рад одржати и против замерака, које су до сад чињене његовом практичном извођењу. Нарочите радионице или још више радничке колоније нисунинужне; одвајање од -слободних радника је са свим излишно, а кад се определи извршење извесних радова онда ће и надзор бити лак. Што

УДРУЖЕЊЛ ЗА КРИВИЧИО ПРАВО" се тиче преобраћања новчане у казну принуднога рада, оно ће се вршити са свим лако и просто на основу просечне месне наднице. Ако се пак осуђени нредаду оиштинама, да за њих раде, онда неће никад бити оскудице у послу; увек ће имати што да се ради или у оиштинској шуми или иа путовима и по улицама или на грађевинама, а баш кад никаквог посла не би било, онда ништа не би шкодило ни кад би се извршење казне одложило. Што се тиче опасности да ће осуђени бегством покушавати да се отарасе издржања казпе, ова није тако велика, нарочито ако се за такав случај пронишу строга законска наређења. И барон Гарифало је велики присталица новчане казне као средства, којим би се заменио кратки затвор. У олучају, да осуђени није у стању, да новчану казну одмах исилати, учевни италијанац дели овакве осуђенике у две врсте: у ирву врсту долазе код њега људи, који већ ио природи свога занимања зарађују веће суме, као што су лекари, адвокати, сликари, вештаци у опште, даље новинари, ироФесори, руковође разних радња и т. д. " једном речи сви они, који не живе од нросте наднице већ од награда (хонорара) или удела у добити на каквој радњи. Свима се овима може дозволити да у слободи продуже свој рад под тим условом, да од своје зараде дају просечно (дневно или недељно) известан део у касу, која би се у том циљу установила, и која би и носила име казнене касе, али то тако, да осуђени не би смео за себе задржавати више но што је обичном раднику потребно за одржање без икаквог обзира на друштвени положај осуђенога. У другу ГароФаловљеву врсту би дошли ирости радници и слуге, који живе од наднице или од месечне плате. Ова падница би се свела на оно што је најнужније за главне