Prosvetni glasnik

ПРЕОБРЛЖАЈ НЛШИХ ГИМНЛЗИЈА

из гимназије потраже себи хлеба. Сећајући се и уздајући се на своју многобројну и моћну родбину , покушаће да нробију брешу у строгоме закопу. Али ће многи остати само на покушају и пропашће. И волико ће овакви бчти за жаљење, у толико ће бити у добити онтита ствар. А кад се ради о будућности једнога народа, тада се морају оставити вап рачуиа овако ситне чињепице као што су срећа појединог размаженог детета. Спрема за живот, коју гимназија и при најбољој вољи дати може, није спрема за живот достојап образовапа и научпа човека. С оним што се изпесе из гимназије мало је да се као образован човек у данашњем друштву може да живи, а млого је да се с тиме мре. Обећавати једпу ствар у закопу, а немати ни пута ни начина за њено извршење, како се може назвати? Према овоме не може бити ни говора о томе да ће гимназија бити у сгању да даје снрему за живот. Што се општег образовања тиче, то је једна врло растегљива Фраза. Требало би бити прво на чисто: шта је то опште образовање ? Ако се под тим разуме, да се о свему и свачему ио нешто зна , а. о ничему да се добро не зна, то се ваљада ие ће хтети уноситп у гимназије, јер то би било од неирорачуњепе штете по васпитање и карактер будуће српске иптелигенције. Има, истииа, неких девојачких школа, које су, поред осталога, ставиле себи у задатак „опште образовање". То су школе пз којих излази жепскиње, коме је иосле носледњег разреда ирва брига да се уда и удоми, али које иосле те школе није способно ни за какав позив у животу. Такво обележје не ће се вал>ада дати српским гимназијама? Требало би и друго место и друге прилике да би се могла исцрпг.ти шупљина НРОСВЕТНИ ГДАСГШК 1890.

фразе о „оиштем образовању". То је тако неодређен по.јам, да сваки има права што друго да мисли под ошптим образовањем. Па с тога што је то још нерашчишћено и што је то само једна Фраза, не сме се метати у задатак гимназије. То не сме да ^ође на оно место где све треба не само да је врло одређено и познато, но са свим тачно и јасно као дан. Остаје, дакле, једина могућност да се гимназије ограниче на спрему за университет. Велн се, даје рано да се дете у 10-ој години решава за позив у животу. Треба и њему и родитељима осгавити мегдана да се доцније могу решити шта ће њихово дете да буде. То је учииило те су се по где где јављале школе с најчуднијом поделом : опште, средње школе, гимназије од три ката и т. д. Треба само ставити овако нитање : ж>ће ли дете од 14 година бити довољио зрело за ретење о своме позиву у животу? Није ли оио за такво иитање равно детету од 10 година ? А родитељи ? Зар родитељи не знају у 10-тој години шта ће бити од њихова сина ? Нису ли они до тог доба с тим питањем на чисто, тешко ће га и доцпије с усиехом решити. Одлагање даје могућности само шеиртљанији, а никако темељитости. — А даровитост и наклоност? За женијалне људе не граде се школе. Русо, Вук, Едисон, нису свршили ни гимназију ни ®акултет. Родитељи бирају деци иут живота. Нека се 10 година размишљају шта ће изабрати, али кад изберу, нека истрају у томе. Још остаје да се види шта, ће бити с академијом, учитељском школом, богословијом, ратарском школом и т. д. Шта ће оне радпти кад гимназија иостоји себе ради, а не и њих ради?