Prosvetni glasnik

^2

ПРЕОБРАЖАЈ НАШИХ ГИМНАЗШЛ

за већииу иредмета. Па и оно што има стоји до воље наставиикове хоће ди унотребити или неће. Једии иаставници нредају по штампаној књизи, други аутограФшиу. трећи Диктују, а четврти само казују, иа што ученик заиамти. Где је настава овако разнолика, може ли се захтевати једноликост иснита? И без ученичке кривице та једноликост за њих ће бити пропаст. То је доисга једно велико зло. А зар се такво зло сме и даље у школи трпети ? Опо се данас трпи зато што пролази. А кад дође време и дођу људи па виде то зло, они ће наћи и пута и начипа да га лече. Брзи лек овде је врло иотребан. Јер ништа не може убити школу, њене ученике, њеи углед и њено уздање као самовоља у настави. А зар има веће и теже самовоље од тога: кад сваки наставник замисли да од њега свет почиње, па у свом предмету ради шта хоће. То је допуштено само на универзитету, где не седи у клуни ученик, који мора да иде за наставником, но самосталан универзитетски грађанин, коме стоји до воље да бира пут својега образовања и истраживања. Ту се не мора ићп за наставником, ту по пеки истрчи и поред насгавника. Карактер гимназије лежи у томе, да пастава треба да води ученика једном одређеном стазом и то све подједнако: онога у Београду, као и онога у Зајечару, Врању и т. д. Не може бити онолико програма и онолико уџбеника колико и гимиазија или колико и наставника. Ако то данас и бива, то је једна од највећих мана нашег гимназијскога живота и она се мора у интересу наставе отклонити што пре. Још би се комисијама могло приговорити и то: што ни у њима неће бити једноликог оцењивања ако их буде, рецимо, само две. Не може се замислити да ће две груие људи бити у оцењивању

подједнаки. Једни ће бити строжи.,. а други блажи; не постизава се- дакле оно што се тим комисијама жели. Ако би било више од две комисије овај приговор био би у толико оиравданији. Од цепања у овом погледу треба се врло чувати. Ако се стану еастављати мпоге комисије, боље је не иочињати с њнма. Више од две нису за наше нрилике иотребне. А обе треба да су тако еастављепе да се може веровати у једноликост оцењивања. То ће се иостићи ако се чланови бирају по спреми и но огоме како се опи познају и у погледу оцењивања. Па и само то, што ће пред комисије доћи непознати кандидати , што ће они имати више времена за овај посао, што ће међу њима бити и чиновника иајвишега ноложаја, што ће комисије бити иотпуније но садашње, гарантија је за једнолико оцењивање. Најзад треба и с погледом на то: што ће новим преображајем и гимназије добити друге осиове, па можда и наставници веће самосталности, а за мањи број гимназија и боље бирани, испите зрелости оставити самим гимназијама. Они који су учили ученика, кроз 8 година, нека га још једмом они и испитају. Њима ће бити лакше оценити га но непознатим људима. Њихова оцена биће за кандидата праведнија. Они ће бпти у стању да узму у рачун и све тешкоће, с којима се имао да бори ученик за време осмогодишњег школовања. А кад се верује паставницима гимназија за осам година, за осам испита годишњих, зашто им се не би веровало и за исиит зрелости? Ако се верује да ће преображајем бити гимназије у ошнте боље, мора се веровати да ће и међу наставницима бити напретка. Изузимајући Француске свуда се у Јевроии иснити зрелости држе на гимна-