Prosvetni glasnik

16

НАУКА И НАСТАВА I:

За владе дара Јована Александра, коју онако леио обеложч г, Флорински, створене с-у у Бугарској новољниј е погодбе за књижевну радљу. која се доиста у његово време развија јаче и сјајније, него ли у првом одсеку овога перпода. Главни пак покретач овој књижевној радњи бејаше сам цар Ј. Александар, који бејаше по оду од срнскога рода Он је био син ћесара Војпхне, а унук Новака Гребострека, војводе Милутинова, за којега бејаше удата кћи видинскога цара Шпшмана, а сестра Михаилова. Одрастао је и васпитао се у Србији. И он је, сигурно, био у реду оних српских племића, које Дечански посла. после битке код Велблужда, у Бугарску, да поврате ред и утврде на престолу Неду и сина јој Шишмана. Долазак Александров на престо бугарски није довољно историјски расветљен, али ће свакојако бити да има доста основа за нагађање, да је он у вези са с^упањем Душановим на престо срп( ки. Оба се догађаја збивају скоро у исто време, те нам то већуказује на неку свезу, коју наговешћују, а донекле и потврђују, познији догађаји из наше и бугарске историје, по којима се види нека једнакост у циљевима и плановима. Јован Александар је био поштовалац књижевног рада, који се његовим постицајем разви живље. те нас у пеколико подсећа на некадашп.е славио доба Симеуново. „За њега беху написани : један иа-терикон 1346. год., који се налази оада у манастиру Крки у Далмацији; два велика зборника 1345. и 1348 године, који се чувају у московској синодалној биб.шотеци. Поред ових и оба зборника. у којима се чува Манасијин ј превод, ватикански и московски јесу споменици гвегових литерарних тежњи и укуса".') Оспм ових, у то је доба било још врло много књижевиих де.1а. „Ни из једнога периода бугар. историје није дошло до нас, тврди Флорински, толико старих рукописа колико из времена благочастивога и великога цара Бугара и Грка. Јована Александра". 2 ) Да би пам јаснији био преглед ове књижевности, да бисмо одмах могли уочити карактерне одлике њезпна развијања и, на тај начин, нзбсгли могућност да је сувише строго и једнострано оц >њујемо — ваља ') Конет. Јиречек, »Агсћ. 1 з1ау. Рћу1. <,: В. III,. стр. 183. -) Т. Флорински , т. II., стр. 228. »ГОжше Слав. и ВизантЈл †XIV.*,

нам се обазрети на унутрашње духовно стање у Бугарској. какво нам се јавља по споменицима из тога доба. Овонам је у толико још потребнпје, што су овде историјске прилике, под којима се стварао етнограФ. карактер бугарског народа, показале свој најштетнији утпцај, разоривши снагу народму баш онда, кад је ваљат стати на браник народне и државне самосталности, којој све чешће и јаче прећаху турски упади. Да ли јз и како била спремна Бугарска, да дочека ову олују. „Религиозним раздорима иоцепана, последицама византинизма са свих страна разједена и због непрестаних ратова ослабљена, Бугарска је морала, пре или после, посгати плен Турака. Одавно су на истоку нрава култура и просвета устукле испред калуђерских ценидлачења, којаиђаху напоредо с бескрајним ратним зађевпцама п дворским сплеткама".') Исти су узроци морали имати и исте последице; што су се пак оне код Бугара јавиле у горем облику, не давши им да покажу, бар на крају свога државног живота, онолико мушког прегалаштва и одушевљене преданости у борби за одржање државне самосталиости —-томе су, по нашем већ наглашеном мишљењу, криве духовне особине, које чине обележ^е њиховог народног карактера. И ако су већ за време Петрово, одмах по смрти Симеуновој, различне јереси, а нарочито богомилска, нашле врло повољно земљишге у Бугарској; и ако су оне п носле, за све време трајања бугарске државе, биле елеменат растројства у духовном и политичком животу бугарског народа — ипак се оне ни у једно доба не осилише тако, као у половини XIV. века, баш за владе овога Јована Александра. Света Гора, узор и учитељица Јужних Словена у православљу и књижевности, беш? у исто време и расадник јереси и учитеља, којп их прсносише свуда по Балканском полуосфву, а нарочито по Бугарској, у којој за њих бејаше, из већ иоменутих узрока, врл > угодно земљиште. «Око половине XIV. в развијаше се на Св. Гори, овом земаљском рају калуђерском, особите врсте мпстицизам. Његове прш галице, тако зваии хезихасти, седећи по вас дуги дан у манастирским ћелијама, гледаху у свој пупак, све дотле, док им се не би •) Конст. Јиречбк, Сгезсћ. <1ег Ви1^агеп, стр. 810.