Prosvetni glasnik

30

НАУКА И НАСТАВА

којем су се бавили, само су један едеменат назирали, те за то и иису моглп да пмају јасне ндее о њему. И доиста, како се могу разумети толике религије, ако се не нзлажу у свезп с целом културом дотичинх царода? Како се може разумети митологнја без поезије народне? Како се може разумети хрпшћанска богословија, ако се ие ироучи ФилосоФнја грчка? А како је могућно разуметп, објасннти историју, ако се ирезире друштио, и ако се неће да истражују и ироучавају закони његови? Па опда, иоследаи је закључак ове школе: да човек, кога је савршенп Бог створио, опада услед своје воље и свога разума. И пошто је цела исторпја оглашена за дело божје, то се она сводп на пепрекпдно падање, које се човек узалуд труди да заустави. Једиии је спас да се вратимо натраг. Друштво, у којем живимо, ннје ппкакво добро, већ је зло; идеал нпје нспред нас, већ је иза нашнх леђаА закон је напретка натрашке. Поред свега тога, опа је мисао била тако тесно спојепа с фплософскпл пдеама, с образоваиошћу, с религијом, с друштвом средњега века, да се човек од њих ослободити могаоједино великом иителектуалном и политичком револуцпјом. И допста, филосоФија је онда била слушкпња богословији, а грађанско друштво потчињено свештеничком. Папа је бно супце, а император месец, који од сунца добива светлост своју. Богословска је школа била потребна последнца целог тога стања ствари, ц с њпме је морала да живи и да мре. Али на послетку јави се ревелуција. Талијапске општине ослободише грађаиско друштво; класпчке студије ослободише разум, а поглед Талнјанаца поче се на посдетку окретати од пеба земљи. Први знак, којим се ново доба огласп, беше сјај, којп достиже талијанска књижевност појавом Божанствене комедије („Втпа СоттеШа "), јер њен аутор беше онај ум, који је у својој књпзи 1)е МопагсМа изложио нову мисао о друштву п историјп. У тој књизи, и ако још опако у сколастичком облику, већ се види јасна мнсао о лаичком друштву, независном од цркве, основаном на ираву, које нпје то исто, што и релнгпја, и којем је — наноредо с њпме — првн нзвор и основ у самоме Богу. Пмператор стоји са свнм напоредо с папом; п он добива правце од Бога своју власт и важност, као представник нравне моћп, лаичкога друштва. Он је наследнпк републике и царевпне римске, а славном нсторијом рпмском унравља Бог, као што управља и хришћанством и црквом. И тако природа н друштво, језичништво и историја ионово заузимљу својаправа, н нов се хоризонат отвара уму људском, којн се овнм путем пеће више никад за-

тваратп (заустављати). И допста није ни мало далеко отишао Марсилио нз Падове, кад је, у својој књнзи Ђејетог Расгз, пстакао суверена чак изнад самога иаие. Али крајње последице тога великога умиога иреображаја, којн су моћно потиомагадн хумапнстп XV веко, огледаше се у Обнови, која нам је донела доиста нов начии носматрања друштва п асторије. Не само да се поглед човеков скренуо од неба па земљу; ие само да је место презпрања старине насгупило безграпнчно дпвљење њеним делпма; већ и самог Провнђења као да беше нестало из исторпје, јер оно за писце Обпове, рекао бих, као да ннје више нп ностојало. Све је дело човеково, и то човека као нпдивндуе, човека разумна, п који има свестп о себп самом. Више се не узимају у рачун, нити се иснитују ствари. које светпна врши опако из незпања, а тако исто за њих ништа не вреди ни моћ предања. Велнке су револуцпје дела овог нлп оног државника; саме пајезде варварске пису ништа друго до дела римскпх пезадовољних и озлојеђенпх војсковођа, којн су хтели да се свете; а крсташкп су ратоии дела којега папе или пеког проповедника. А тај човек увек је један исти. То вели Макијавели и понавља то врло често. Оп гледа да од Талијана својега времена начинп оне старинске Римљане пз доба републнке, и мисли да ће то све лако нћи, кад се само усвоје закони и установе, политичке п војннчке, старога Рима. Доста је дуго живела та миеао о непроменљнвости човековој, усред свеколиких прилика историјских, усред пепрекиднпх промена друштвеиих. У суштинн то је она иста мисао, с којом смо се већ сусретали у XVIII веку, с неким, доста зпачајнпм. изменама Обнова није пмала своје властите ФидосоФпје, која бп одпела победу над друтима, и којој би се према томе имала да потчнии историја, као што је било у XVIII веку. Обпова се нпје бавила о пореклу друштва и друштвених установа, већ је остављала па страну већи део тих проблема, пошто бн се онда јаче појавиле иогрешке, од којих су иатиле њене теорпје. Писци из времена Обнове бавплп су се скоро пскључиво о сувременој историји своје земље, И тако се и онп, као п стари писци, налажаху у пстпм прпликама, т. ј. дух историчарев био је истоветан с духом оних дела п догађаја, које је писац 11ричао; па како нксу пмали потребе, да траже нешто ван себе, да се нреносе у друга времена, могли су мпого лакше да дођу до псторпјске истине, пошто су ималк пред собом дивних и у истинп класичнпх прнмера. Умесно је опажено, да је само једап иут испало Волтеру за руком, кад је узео да пише једну сувремену нсторију, иомоћу