Prosvetni glasnik

О НАРОДНОЈ ПРОСВЕГИ У РУСИЈИ

47

Кад је милорд свршио своје причање, маркгроФица ће му рећи: — Милорде, можеш видети, да иисам гора од твоје невесте, па бнх желела, да ми будеш муж.. . Само пре три године не могу, а после три, ма тп где био, наћи ћу те." За тим га поче уверавати, како је његова невеста Јелисавета „прппела част своју на жртву свом пажу. а Кад се свршила вечера, гроФица поведе мплордаопет усвоју спаваћу собу, говорећн му: „Сад вас већ смем замолити, да проведете са маом ову ноћ у мојој соби, јер немам шта да се стидпм од вас, као од свог младожење. Само вас молим, да не помислите ништа, што је противно мојој части и благопристојности, но да будете тврди и стрцељиви." Ноћ је мплорд проспавао срећно, али у јутру пробудив се раније од гроФице, „устаде, приђе њеној постељи и откри завесу; иосматрпјући дивну јој лепоту, паде у страшну несгрпељивост, па заборавнвши на своје обећање н заклетву, пољуби је, и то „ев великого тихостт." Од тог је доба нредузео милорд тврду намеру, да прекине са својом невестом Јелисаветом. На то га је нарочито побудио још и овај случај. Једап пут, враћајући се касно од гроФпце, залутао милорд у шуми, па вндећи да се пема куда, попео се на једно дрво, да нроведе ноћ. Тек да заспн, а у шуму упадоше двоје каруце, и стадоше нод дрветом, на ком је он бпо. Из каруца изађе седам девојака н једап кавалир, свезаних руку, завезапих уста. Једна међ девојкама беше Љубнла, сестра Јелнсаветина. Љубила наредн, да раздреше кавалира и рече му: „А сад, нечовечни н немилосрднп љубави моје тиранине, пуни својим јауцима ову густу гору; овде се ннчега не бојим; и кад ме из добре воље нећеш да љубиш, ја ћу те натератн." Кад му одрешише уста, милорд га одмах познаде. Беше то син Једног богатог трговца лондонског, Маремир, у ког се Љубила заљубила, ну он јој не враћаше узајамношћу, јер имађаше своју љубавннцу. — Недостојни, говораше му Љубила, не молпм те, да ме вечпо љубиш, већ макар па часак само покажи, да сп ми наклоњен. Кад Маремир не попушташе, она му рече, да ће поступити с њнм, као сестра њена Јелисавета са својим пажем, који такође не хтеде да се сагласи, на предлог своје госпође, ну она га натера, да је љуби и из невоље. „Овде љубазни читаоче, пише писац романа, благопристојност не допушта перу мом, да описује све непристојности, што је Љубпла улотребила, да

учини прељубу с Маремиром; доста то, да је, у љутпни, зановедила, да га скину нага и натерала своје девојке, да га прућем шибају по голом телу." После тога милорд је решио, дапрекине сваке одношаје са својом невесгом Јелисаветом. Додази ред авантур^, међу њима једка на двору „хпшпанске краљице." Сестра краљичина Јелена с првог погледа тако се заљубила у милор^а, да му је без сваког стида чинила „мнопа лгобоввнл обЂЛСненхл." Сама пак краљица, упознавшп се с милордом, такођеје „нечувствителвно почуствовала" у срцу свом љубавни жар, само се старала из све снаге, да га прикрије. Ипак није могла отрпети, да с њим не говори, а иосле разговора сама „подннла (!) его танцеватв", ну све је то чинпла с великом благопристојпошћу. Од тог доба тако се у милорда заљубила, да је намерна била, да нође за њега или ни за кога. Али сестра краљичина, Јелена, такође пе губи време узалуд. Ноћу, кад су сви легли, да спавају, „бестидна Јелена, мислећи, да су сви већ заспали, диже се из своје постеље, бацп на себе огртач само, и поће у милордову собу.... Милорд је лежао па постељи п „находплсл о красогћ королевиноп вг различннхт. размншленхахг," кад па један пут опази, како му се прпближује нека дама; кад је познаде, рече јој: „Ах, ваше височанство, да ли је то прпстојно? За што сте пзволелп доћи у тако необично време?" — „К тебн, љубазнн мплорде, одговара му она; то је најбоље време да ти дам доказ неодољиве љубави своје према теби," итд. И ако је „безстнднал Елепа" нападала на страст и срце мплордово, ипак он остаде хладап п тврд као степа. Чак и кад му арапска краљпца показује голе грудп, да га саблазни: „Ногледај, милорде, у Л.ондону тако пријатнихи пежних удова нисн видео," оп јој одговара, како у Л.ондону ни подла женска не би пред мушким показала груди: за то вашем велнчанству саветујем „онбш по прежпему закрБггв".... Требало би навести па руском језику неколико цитата, да се видн, како је све то написано глупо и неписмепо. И то бдато тече већ читаво столеће у руски народ, којн га прпма, као духовну храну. За шго? За то, што народ није пмао других књига; за то, што избора ннје било. Размишљање о тој теми наводп на тужне мисли, пнше Иругавин. Из историје налазимо у светској лубочној књпжевностп поједпне одломке из разнпх епоха, без икакве копсеквенције, без унутрашње свезе или неке одређене идеје, као: „Како су жнвели наши прецн Словенн?", „Дмитр1б Инановичт. Донскон", „Иван Мазепа, хетман малоруски", Лредање о том