Prosvetni glasnik

нодавца добила је право на још веће уважење и дивљење, но што је то било до сад. Ту се огледа огромна његова заслуга у примени византиског права српској кодиФикадији. Ово право давно је добило велику примену у жиноту срп. народа. Тако још од кад постоји »Крмчаја® (Рјазанска и Иловичка), која садржи поред црквеног закона још и најважније споменике светског законодавства, као »градски закон.« Али је потребно било кодиФпковати ово право, т. ј. изабрати из њега оно што је главно. Овај важни поеао био је испуњен за време Душаново. Томе раду добро је послужио и рад Мат. Властара, који изађе баш у то време, а то је ссуџа хага Ото1Хв1ог>, која је представљала систематичкизборник византиских грађанских и црквених закона. Одавде су и узети главни параграФИ, што се одношаху на грађан. законе. Друга компилација, закон цара Јустинијана, поникла је пре, јер у главном садржи прераду неких чланака тако названог »земљоделског закона" — N6^0^ уешуисдд. Овим двема комдилацијама требало је додати трећи део —сриски законик, и тим је састављен цео кодекс сриских закона, који има тако интересну историју и који сачува свој значај дуго и после пада срп. царевине у турској епоси.

После овога, што је г. Флорински напоменуо о унутрашњем раду цара Душана и постанку Законика, прелази на испитивање аовеља, хрисовуља и иростагми (наредаба), које заузимају први одељак његова списа. Овај — први — одељак поделио је на пет делова: 1. На хрисовуље манастирима; 2. Хрисовуље и простагме властели; 3. Хрисовуље срп. митрополиту Јакову; 4. Повеље и хрисовуље граду Дубровнику; 5. Хрисовуље граду Котору. Али нас се највише овде тичу испитивања г. Флоринскога односно текстова Душанова Законика, па за то и прелазимо преко овог првог одељка. Желећи да што боље испита овај сноменик наше старе литературе, Флорински је, како сам вели, детаљно упоређивао и изучавао све до сад познате рукописе Законика, који се чувају у Прагу, Москви и Београду. Норед тога он је обогатио тај материјал још једним нађеним спомеииком Законика цара СтеФана Душана у софиској народној библиотеци 1882. године. При испитивању овога споменика наше старе литературе обратио је он пажњу не само на сам текст Законика, но и на све оне словенско-српске правннчке чланке византискога порекла, који се не-

посредно налазе о рукописом Законика цара СтеФ. Душана. Што је г. Флорински тако учинио, то је појмљиво, јер су ти чланци или боље закони (наређења) у врло тесној вези са самим Закоником. Резултате, до којих је дошао, г. Флорински распоредио је у три рубрике: а) Упоредно критичко посматрање рукописа Законика. ћ) КласиФикација рукописа Законика. с; Редакција Законика. У првој рубрпци, одајући сваку хвалу и пошту покојном П. Шафарику, наводи целокупан извештај ШаФариков о рукопису Законика, који је ШаФарик изнео у предговору ка новом издању и који је до последњег времена сматран као веран, па онда вели да се према данашњем материјалу и анализи тога материјала, морају учинити неке поправке и доиуне поменутом ШаФариковом мишљењу, јер је ШаФарику било познато само десет рукописа, а данас их има 17, и што је најглавније, ШаФарику нису била позната два најглавиија рукописа Законика Душанова, која су доцније нађена, а то су : Призренски рукоиис, по коме су радили своје расправе Маћејев1жи, Новаковпћ и Зигељ, и први Григоровићев рук Јпис, нађен у Струги. Сви познати испитиваоци, који су изучавали Законик цара СтеФана Душана, држали су се мишљења ШаФарикова, ма да су имали један од поменутих рукописа — призренски — који ШаФарик ннје имао. Тако Шафарик, при изучавашу рукописа Законика цара Ст. Душана, поде.шо је све рукописе на два одељка. Први одељак с текстом краћим, други с текстом потпунијим. У ирвом одељку разликовао је још рукописе с текстом старијим и с текстом новијим. Али по мишљењу Флоринскога овака нодела не може издржати критику, јер и сама ова подела, коју је ШаФарик учинио, није довољна за дгнашње испитивање, за то, што је ШаФарик није ничим мотивисао, а после тога, ако мало дубље погледамо и испитамо сваки рукопис по наособ, видећемо да сваки од њих чини као неку самосталну јединку, која се врло добро можс разликовати од других. Исто ово, што важи за рукописе нађене до ШаФарика, важи и за оне нађене после њега. Услед тога Флорински није ни хтео груписати рукописе, па их после по групама критички испитивати, већ је испитивао сваки рукопис по наособ и тражио сличности и различности с осталим рукописпма Законика. За упоређивање рукописа у своме испитпвању узео је најстарије штампане текстове: Ходошки и Призренски. До Флоринског испитиваоци су сматрали да су најстарији Призренски и Ходошки, да су најпотпу-