Prosvetni glasnik

ФРАНЦУСКА И ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

тела је одржање облика своје егзистенције, т. ј. привлачење кориснога и одбијање непријатељског. Сви су ови покрети тела потребни, јер они леже у самој егзистенцији ; свако створење мора радити онако као што ради. Свест о овим потребним — неминовним и правилним покретима у природи створила је појам о хармонији у свету; оно што се противи овој хармонији, то је неред, дисхармонија. У ствари у природи нити има хармоније, нити дисхармоније, ни правилности ни неиравилности, јер све бива по потреби, по морању и по вечитим законима. Ови појмови (о иравилности и т. д ) су самовољни, који не одговарају стварносги. Смрт на пр. изгледала би као највећи од свију нереда, па ипак је то само измена наших саставних делова, прелаз у какав други облик. Живот човечји није ништа друго до непрекидан ланац потребних и непрестаних покрета, који потичу из делова материје тела, из крви, нерава, мишића, костију, или из спољних узрока, као што је ваздух и храна. Човек није ништа друго до материјални створ, организован за мишљење. Душа је само једна особина материје. Објашњујући овако свет психичких и физичких појава као разио стање материје, материјалисте су и моралу дали природну основу. Главни је покрегач човечје радње егоизам и брига о својпј рођеној срећи. Али права срећа је и блаженство у врлини. Врлина не искључује егоизам, она трпи егоизам, колико се он слаже с целокупном срећом људи. Ближњи моји помажу моју срећу само ако моја срећа не уди њиховој. Кондиљак, Хелвецијус, Кабанис, ЛаМетри, Сен-Ламбер и други, извели су до краја поједине иринципе материјалистичког учења. Као што је 8уз1ете с1е 1а Каћпе кодекс материјализма, тако је и Хелвецијусов «8иг ГЕврпР кодекс индивидуализма, теорија Ја. Сваки по себи је центар и основа свега. Лични интерес је основа моралу. Хелвецијус тврди, да закон личнога интереса деспотски управља свима органским створовима, почев од човека па до најниже животиње 1 ). Он је изгнао из света принцип апсолутнога. Истина, врлина, хероизам, геније, све је то релативно. И како сваки суди све по себи *) Луј Блан, стр. 326. и 327.

429

и само по себи, то је природно да се друштво мора распасти. И Хелвецијус је ово увидео, иа је помирио друштво с егоизмом. Врлина је по њему хармонија личнога интереса с општим интересима. Материјалисте и енциклопедисте проповедају дакле теорију индивидуализма, теорију, која се коси с принципом аукторитета. Међу тим њихов пндивидуализам није онако екстреман, да се коси и с установом самога људског друштва, већ напротив они траже да човек остане у њему, али да је независан. А како би се могла обезбедити она независност и срушити стара традиција, ако се не говори у име разума и не проповеда култус разума, вели Л. Блан. Како су велики контрасти између реалности и принципа материјализма! Материјализам не задовољава се само критиком злоунотреба религије, него одбацује са свим и саму религију, и место ње поставља филосоФију материје ! Материјалпзам прешао је и преко деизма и постао атеизам. Прелазимо сада на други период слободоумне Француске литературе XVIII. в., на трећу групу, којој је предсгавник Ж. Ж. Русо. У овој другој периоди литературе XVIII. в. књижевници се не задовољавају само нападом на религију, већ прелазе на реалније земљиште — на политику и материјалне односе друштвене. Она литература, која је онако смело претресла све установе религије, одбацила хришћанство и место њег .ч објавила деизам и атеизам, природно је, да није могла немо ћутати код онако страшних злоупотреба апсолутизма, код онако жалосних резултата његове владавине. Она литература, која је срушила ропство и аукгоритет у религији. нрокламовала толеранцију и ослободила дух људски од традиција и догми, није могла мирно трпети и гледати како апсолутизам дави политичку слободу, како Финансиски цеди народе, како не штеди толике животе ради својих ћеФова; није могла трпети ропство, нетолеранцију, с којима је она једном већ (у религији) раскрстила. Задобивши победу на религиозном пољу, она је сада прешла и на политичко. Све што је званично било, и ако је помагало у борби противу религије, одвоји се сада од литературе и отуђи. Тако су једна нротиву друге стале две силе; једна која