Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛ.АВНОГА ПРОСИЕТНОГ САНЕТА

59

За овпм додази лагински текст брижљпво разређен на књиге (1Љег-е) и главе (сарп1-е) од I до IV књиге закљузно, а наставиће се и друга иодовина од IV до VIII књиге (закључно) по Доберенцу и Динтеру, како вели сам г. писац. После свега текста долазе „ Наиомене ," такође уређене према појединпм књпгама и главама. Најпосле додазе таблице са својцм исторпјскпм сдикама. Нека ми је допуштено, да сада изнесем своје примедбе иди опаске, где мислпм да јето потребно. То ћу учинити према појединим одељшша. Тако: 1. Сама биографија Цезарова, по моме мишљењу, п сувише је кратка, ако је у опште п потребна после свега онога, што се зна о Јулију Цезару из предавања светске исторпје. Пошто се по злој судбини Цезарови мемоари код нас почпњу преводити тек у VIII разреду, а готово нема изгледа да ће се кад год раније почињати, мисдим да ученицима тога разреда треба пзнетп много више матерпјала из_ жпвота и рада тако знатне политичке личности и тако сдавнога писца, какав је био Цезар. 2. Латински текст, који се садржи у првој —• штампаној — половинн деда, и ако је чисто израђен и тачан, наштампан је досга ситним писменима и збијеним слогом, те с тога није довољно прегледан и јасан, услед чега довољан је и сам поглед на поједине, врло дуге, одељке, да уплаши ученпка, те да при самом почетку рада (припреме) клоне духом, видећи да се чланак и сувише отегао. Школска књига треба да је јасна ипрегдедна, а то нарочнто треба да вреди за уџбеник латинскога језика, на који се и онако безразложно напада н впче. Ради тога прц новом нздању требало би у некодцко одступнти од обпчаја латинскпх пнсаца п њпхове орпгпналне ннтерпункције, па веће главе, где год се може, раздедцтп на мање одељке, само ако овц (мањи одељци) садрже у себп неку целину (перподе). Сваки такав одељак писатп с почетка. После тачке реченицу почињати ведиким писменом. 'Гиме се неће много изгубити од оригиналностп, а добиће се у тодико, што ће текст бити прегледнијп п прпмамљивији за ученике 3. „Напомене " илн белешке, којима се објашњавају ц тумаче иоједине речц идп цеде реченице, теже за ученпчко разумевање, стављене су позади цедога текста, и са свим су од њега издвојене, а то је онај бољп начнн, којц сам напред поменуоОве „наномене" п јесу главнн ц најважнији рад г. Мпте Жпвковића, и с тога ћу се на њима мало вшпе задржати.

Напомене су израђене врло марљиво. Оне објашњавају ноједпна тежа месга у погледу на псторпју, обичаје, веру пт.д. у Римљана, Гала п Германаца; тумаче поједине речи са стране лекспколошке п синтактичког сдагања; обраћају пажњу на неправнлност облика, романизме, архапзме пт.д.: упућују на поједпне чланке (параграФе) школске Л.атпнске Граматпке ит.д. ит.д. Неке су од њпх цзведене у читаве чланчиће, који згодним начином прпвдаче пажњу својпх читадаца, као што су нпр. код речп: Угпеа (1Љег II сарп4 XII); сопзиеЛипо Шпеггз (1Љ. II сар. XVI); 1г1р1ех асгез (1Њ. I сар. XXIV); типшрга (1Љ. VIII с. Ц); засепШгит (1Љ. VIII сар. ћ,) пт.д. Ну ипак се не може ни очекиватц одједног књнжевног радника, да му посао буде у евем савршен, тако, да му се нп чем не може приговорити, јер је познато, да „више очију више п виде. к Тако је и са радом који је пред нама. У првом реду не могу се све напомене и бедешке усвојити као подједнако важне и иотребне. Неке су нпр. неопходно потребне ради разјашњења поједпних места, а за друге се може рећп да су нзлшнне, те се могу без велпке штете и пзоставити. У ирву груиу долазе бедешке, којима се тумаче појединп обичаји, уредбе у војсци, језичке особине (романизми) и др.; овамо даље можемо уврститн и оне бедешке, које упућују ученпке на поједине чланке ,1атииске Граматпке, па и она пгггања, која су остављена без одговора, јер ће она нобудпти ученике, да дотична места траже по уџбенццпма п о њима размишљају. У другу груау долазе оне напомене, којнма се просто преводн на српскп значење појединпх речи или већих израза и Фраза, које не додазе у ред датинских особености. те не могу п у обичном речнпку наћп и мисао схватити, па ма се употребио п какав други, сличан цзраз (спноннм). Овде бн се могло оставптп ученицима шпре поље, да се сами вежбају у тражењу слпчнпх израза, којн одговарају дотпчноме месгу из текста. У овај ред можемо уврстити п оне папомене, које одмах, без праве потребе, казују ученицима, како се зопе који облик пменскц идп глаголски, зашто је на дотичноме месту употребљен и шта ту поименце значп (нпр. отпЊиз рагШшз, аћ1. 1ос1, 1Љ. V. сар. XV: раззиз тШе, ассиз. простора, Нђ III сар. XIX; тгI зеггсогта уиГдг, §еп. би1)1ес1. Нђ VII сар. XV „мпдосрђе народа;" тНиН је датив због глагола оссиггеге пт.д.) — Како се цела Латпнска Граматика у предавању прелази ире него што се Цезаровн коментарп почпњу преводити, ваљало би оставити самим ученицима да размпшљају о сваком