Prosvetni glasnik

58

РЛДН.Л ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САБЕТА

Природно је, да су се поштоваоцп богате рнмске књижевности п прпстадице класицизма морали пскрено зарадовати, кад су виделп, да се п код нас у томе правцу пошло у неколико напред издањем Непотових биографија, што јеизвршено 1891. год. („СогпеШ Керо(лз БЉег б.е ехсеПеп^ђиз (1исј1ш8 ех4егагиш §еп4шт, Ве1§га(П, МОСССЕХХХХ1") п Цезаровпх мемоара, од којих је једна половина код нас угдедала света у другој половпни 1891. у прпватном издању књижаре Бел. Вадожића, са згодним и прикдадним напоменама и објашњењима одлпчнога знадца датинскога језпка, нроФесора Мите Живковића („С. Ј. Саезат Соттеп1агП <1е ђе11о ОаШсо, рагз рг1та, издање В. Валожића, Београд 1891.") — Исти писац ево сада нуди нашој иросветној управи на пздање а за школску потребу цело дедо славнога војсковође и чувенога историка римског, Јулија Цезара. Сада је томе делу напред придата још н кратка биограФПЈа Цезарова, а позади је снабдевено кратким и врдо згодним напомеиама или објашњењима појединпх тежпх места, а за тпм по 10 таблица разнпх псторпјскпх слика, којима се разјашњавају п осветљавају поједннп моментп пз Цезарова ратовања, а у другима се представља читаоцпма облик разних ратних машпна (справа), ношње ит.д., што у многоме припомаже разумевању самога текста. Ну, о самоме питању: да ли би за шкодску потребу, а из неких педагошких обзира, требадо прпредити иросто издање самога текста без пкаквих напомена и тумачења, па оставитп да све то ученик очекује од самога наставника, да чује из његових уста, или је кориснпје овакво издање, какво нудп г. писац са објашњењима и белешкама, којпма је смер да протумаче поједина тежа места и изразе, могло би се говорити и за једно и за друго. Присталице првога мишљења (за сам текст) наводили би као разлог, да чешћа објашњења п тумачења дају ученицима прплпке, да при својим припремама за поједине лекције лакше долазе до моментаног знања, и да се на тај начип ученпцима много одузпма од њпхове саморадње, те усдед тога брже заборављају оно, до чега су лакшим путем дошли. Ну, овоме се тврђењу ставља на супрот, по моме мишљењу, јачи разлог оних, који желе овакво издање са објашњењима, по коме: ако ученици у својим иреиарацијома — које треба да врше сами, без претходног објашњења и тумачења од стране дотичнога наставника— наиђу на какво теже и неразумљиво место, при коме се обичним речником не могу помоћи, неминовно губе вољу за даљи рад; а ако су оваква места чешћа, онда они

по својој младићкој прпроди често омрзну п на цео предмет п доцнпје га се нерадо прихватају. („Незнано непптано, знано вољено"). Ако би пак наставници билп приморанп, да својим ученицима објашњавају и тумаче преводе са туђих језика пре него што су сами ученпцп и покушали да се својпм сопственим трудом прппреме за своје идуће часове, онда би ту мање могло бити говора о саморадњи, а сем тога у овоме сдучају наставнпк би морао губптп много више од и онако кратког времена, које је у нашнм гимназпјама дато латннском језику. При превођењу са туђих језика — бидо живпх бидо мртвих — ваља ученицима свагда само одређивати запоједине часове одељке или оддомке, пз којих ће се сами припрематп и трудпти да себп о свакој речи нађу што тачнпјп рачун о свем што је потребно знатп о њеној употреби и значењу на дотпчноме месту. Ако се на коме месту сами неби умеди нпкако наћи, ваља им пружити каква помоћна средства, а ова им се врдо згодно пружају оваквим напоменама и белешкама. Да су ове напомене корпсне, видимо и отуда, што и они народи, код којих се латпнскп језик предаје кроз три пут више времена него код нас, имају оваква издања са објашњењима према разним школским захтевима, а за наше школске прилпке тим су потребнпја, што хоћемо за краће време да постигнемо бржп п већи успех, јер ученицп не морају прп сваком тежем месту много времена губити, а ни наставнпцн прп тумачењу. Даље, начин, на који се ове напомене доводе у везу с текстом, нпје свуда једнак. Немци, Французи п други напреднпји народи имају врло разних издања, као: издања самога оригиналнога текста без икаквих дометака и бележака; издања с мањим белешкама плп нотама; за тим са чптавим преводпма п коментарима, па чак и с двострукпм преводима (један од речи до речи — буквадно —, а други у духу свога језпка). Бедешке идп ноте пишу се илп поред самога текста (у загради) плп при дну на нстој страни, илн по свршеном целом д<$лу на крају текста. — Држпм. да је најбољи посдедњи начин, кад су, дакде, ове бедешке издвојене од самога текста и стављене после свршенога целога дела, јер ће се њпма ученицн послужити тек у том (крајњем) случају, кад се сами не могу номоћи обичнпм речнпком ни мисао добро схватити. После ових општих напомена да пређемо на сам рад г. Мите Живковића, и да видимо како је у њега наставно градиво разрађено. На првомје месту кратка биографија самога Јудија Цезара.