Prosvetni glasnik

80

ОПШТА ИСТОРИЈА

се државице, дорске и еолске по пореклу (Пелопонез, Елида), аристократске по уређењу, коинене по положају прикупише око Спарте ; друге, већином острвске и ириморско—трговачке, јонског порекла а устава више или мање демократских , имађаху Атину као вођу и господара. Овака разлика морала је раније илп доцнпје довести до судара ова два противна табора. Напредак и сјај Атине Периклова доба оживели су у Спартапаца завист, а ово је сукоб убрзало. Непосредни пак узрок рату били су нереди у Епидамну и завада Еоркире с Корпнтом услед тога. — -Рат је с прекидом трајао 30 година ; вођен је кроз три, по времену приближно једнаке периоде, а познат под имеиом „Нелопонеског рата". § 174. Архидамов рат (431—421). а). Прве годинерата. Демократска странка у Еппдамну (Драчу), притешњена непрестћнин нападима раније прогнаних аристократа, позове у помоћ Коркиру, засноватељку свога града, па кад пх ова одби, потражи помоћи од Коринта, заједннчке им митрополе. Желећи да утврди свој трговачки положај у Јонском Мору, Коринат се прими заштпте, али се с тога завади с Коркиром, и у поморској битци (код Актије) корнатска Флота буде побеђена. Коринћани се сада почеше спремати да новом снагом нападну своју колонпју а сада противницу Коркиру, те се ова, преплашена, обрати за помоћ Атини. У другој поморској битци (код острва Снботе), Коринћани напустише скоро већ задобивену победу, чим се појави атинска Флота, коркпрска еавезница (433). Гњевни Коринћани почеше сада свуда подбадати на рат противу Атине, те јој најпре побуне Потидеју (432), своју некадашњу насеобину а сада богат и важан град делскога савеза. Ну Атињаниуспеју даПотидејце најпре победе па затим град опседну, поред све помоћи што им је дадоше Коринћани и македонски враљ (Пердика II). Коринћани тада оптуже „тирански град" Атину пелопонеској скупштини, а Спарта, жељна сукоба, затражи од Атине да ова да слободу свима својим савезницима. Не могући то учинити, Атина је, по савету Периклову, примила рат, који одмах п отпоче нападом Тебанаца на Платеју (431). Ну Платејци јуначки одбише Тебанце и све им заробљенике побише. Тада спартански краљ Архидам поведе пелопонеску савезничку војску (од 60 000) на Атику, и поче је пустошити. Не смејући се са својом мањом војском (до 30 000 хоплита) упуштати са Спартанцима у отворену битку, Атичани су се, по савету Периклову, склонилн иза дугих зидова атинских, на које Архидам опет не смеде ударати.

Да би се осветили за пустошење Атике, Атињани с флотом нападаху и пљачкаху спартанске савезнпке по пелопонеском приморју, б). Смрт Периклова. Ова се узајамна пустошења поновише и друге (430) године. Спартанцп онет нападну Атпку под Архидамом (од кога и читавој периоди име). Тада се, на несрећу атпнску, појави куга најпре у Пнреју назатим у Атини, те поче страшно сатирати свет и војоку. Ови огромни губицн и морално утукоше Атињане: народ поста равнодушан према свему, злу и добру. 'Гада Периклови противници почну нападати њега као узрок свему злу, па га чак оптуже (Клеон и др.) за небрежљиво руковање државним новцем. Зловољни Атињани му одузму све чинове па га још осуде на велнку новчану казну (15 талената); куга му још тада покоси неколпко најбољих пријатеља и чланова његове породице (сестру и синове му). Али се убрзо Атињанп покајаше за почињене му увреде, предадоше му опет сву власт у држави и Перикле још доживе пад Потидеје; ну наскоро и њега смрт однесе у 65. години (429). в). Никија и Клеон. За А.тину је била највећа несрећа што Перикла није имао ко достојно да замеин. Ма да су и њега, нарочито у носледње доба, његови политпчкн противници јако нападали, ипак је уза њ увек био највећи део атинског народа, аристократн н демократн. Ну после његове смртп одмах поче јаче подвајање ових странака и њихно узајамно нападање Умеренијпсе аристократи прикупише око обазривог војводе Пикије, имућног Атињанима племићског порекла; вођем атинског демоса („демагог") и скупштинске већине постаде бурни Клеон, богати индустријалац („кожар") а страсни протпвник аристократски. Један пак непомнрљиви део аристократа (олигарси) већ тада смпшљаше да оборп демократскп устав, али сада за то још беше немоћан. — За Атину је је бнло још најгоре то, што ни један од оне двојице атинских вођа није у себи имао и државннчке мудростп и војводске одлучностн, како је то било у Перикла. г.) Ппл и Амфииољ. Када Спартанцп не могоше ништа учинити противнику својнм насртајима на само његово средиште , на Атину, они га ночеше нападати у крајевнма тј. насртати на њене савезнике. На несрећу атннску тада се побуни острво Л.езб, које олигарси из Митилене, заједно с другим неким градовима, хтедоше извући пз атинскога савеза. Тек после дуге опсаде Атињани савладаше Митилеву (427) и страшно је казнише : погубише 1000 најглавнијих криваца, Флоту јој