Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРИЈА

(Ксеркса II) збаци млађи (Согдијан) а овога убрзо затим најмлађи брат (Дарије Нотос) који је за све време своје владе (424—405) био иод утицајем своје жене Паризате која и хтеде сада обићи старијег сина Артаксерска II Миемона, (405—358) па краљевску круну дати свом љубимцу, млађему сину (»порфирогенету*) Киру. Желећи да свом старијем брату отме престо, Кпр скупп војску од 100 000 Азијанаца иоред којих имађаше п 13 000 грчкпх најамника под пекол.икцм вођпма (Спартаиац Клеарх и др.) Без отиора продре Кпр до Месопотампје, где се код Кунаксе (близу Вавилона) сукоби с много већом војском свога брата (401): грчко крпло победи алп на другој страни погибе Кпр, у тренутку кад нападе самога брата, те Артаксеркс одржа победу. Персијанцп тада преваре грчке војводе те пх намаме на договор и побију, а остатак се („10000 Грка") под предвођењем Атињаппна Ксенофонта, пробије кроз многа варварска племена и преко Јерменске, после. 8 месеци, докопа Црнога Мора код Трапезунта а одатле своје домовине („Ксенофонтов Анабазис). Но највећи део ових „Кироваца" придружп се затнм Спартанцпма, када ови поново отпочеше рат с Персијанцима. § 179. Агезилај и Коринтски рат. — ТисаФерну, који је управо и спасао круну Артаксерксу, поверп сада краљ управу над Азијом те овај огпочне рат за покорење јонскнх градова који су Киру помагали. Јонци се сада обрате за помоћ Спартанцима што ови једва дочекају. Сретан повратак Кпроваца из дубине персиске царевпне показивао је слабост њену и могућност на освајачке успехе. Спартанској војсци која оде у Азију, придружи се великп део Кирових иајампика (под Ксенофонтом) а напредовање грчко на бојном пољу нарочито отпоче кад управу над војском узе краљ Агезилај (396). Слабуњав и неугледан, хроми Агезилај не би ни добио спартанску круну да није било Лизандра који га је пстакао да бп преко њега сам Спартом владао. Али се лукави Агезилај брзо ослободио свога заштцтника и сада иђаше својим пугем. Не добивајући никакве помоћп из Спарте, он је у М. Азијп ппак напредовао; одржн бллзу Сарда (395) сјајну победу над Персијанцима, што је чак и главе стало дотадашњег сатрапа ТпсаФерна, па већ смишљаше да са својом војском од некпх 20 000 људи пође на Сузу. Али га спартански еФорн брзо позваше натраг јер се у Грчкој већ беше склопио савез грчких државица противу Спарте, борба већ отпочела н Лизандар погинуо (протпву Тебанаца, код Халнјарта 395). У савез беху ушлп Теба, Атина, Коринат, Арго и још

неке мање државице које сада све отпадоше од Спарте, а подстакоше га и својпм новцем подржаваху сами Персијанци да би тиме нагнали Спартанце на одлазак из Азије. Истина да су Спарганци савезничку војску, која се беше упутила на Пелопонез, надбили код Еоринта (394), око кога се сада отвори читав низ бораба (од чега и име „Еоринтски рат"), али ипак морадоше пз Азије позватп Агезилаја. Враћајућп се сувим у Грчку, Агезилај (са Ксенофонтом) надби савезнике код Еоронеје (394), али је ово била слаба накнада за пораз који је нешто раније претрпела спартанска Флота код Енида, где је персиским бродовима (под заповеднцшвом Фарнабазовцм) управо руковао Атињанпн Конон. Унпштење спартанске Флоте донело је собом уншптење н саартанске хегемоније на мору-, њене хармосте отераше а Конон се врати у своју отаџбину где персискимновцем подиже атпнска и пирејска утврђењз (393). § 180. Анталнидин мир (387). — Ратовање се наставп још за пунпх 6 година, на суву већином око Еоринта (Ификрат и његови пелтасти) п на мору (Хабрија) , с променљивом срећом, док најпосле изнурени Спартанци не послаше Анталкиду у Сузу, где персиски цар утврдп погодбе за мир међу грчкпм државицама. По овоме т. зв. Анталкидину миру (387) малоазиски Грци потпадоше под власт перснску; све остале веће и мање државице постадоше слободне (аутономне). Да се ове погодбе изврше, јамчпле су и о извршењу се имале бринути Персија и Спарта. — Овим по Грке срамним миром довршено је оно што је Пелопонеским ратом отпочето: потпадање једног дела Грчке под Персију и политичко расуло остале Грчке, над којом је Спарта, под изговором да чува „слободу" њеиих градова, иродужила своју хегемонију још за неко време. § 181. Врхунац спартанске превласти. Време око Авталкидина мира је врхунац спартанске превластп у Грчкој. Алп се у овом положају Спарта одржавала с муком ц насиљем што се најбоље огледа у њеним поступцима према некцм градовима. Тако, не смејућп у својој близпнн трпетп јак град с демократским уставом, Спартанци заузму аркадску Мантинеју (385), разруше је а становнпштво нагнају да се растури у сеоске оиштине; неки пак беотскп градовп (Тесппја, Орхомена) морадоше примнти спартанску посаду. Али је од најгорих последпца но слобо ду Грчке бцло растурање Олинтског савеза (382) што је такође извршила Спарта. Неки халкидичкп градови, ва основу Анталкидина