Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРИЈА

87

Еада пак Агезилај са спартанском војском уђе у Аркадпју да овај посао омете, упуте се на ГГелопонез Епаминоида и Пелоппда, и са својом великом војском (70 000) од Тебанаца п нових савезнпка (Аргошана, Аркађана п др.) продру до саме Спарте (369), која нпкад дотле нвје видела непрпјатеља у својој близнни. Прикупив последње силе спартанске, ослобађајући чак и хелоте, стари Агезнлај успе те одбп тебанске нападе на Спарту, али не могаше спречитп да Епаминонда пустошећи не продре до саме обале лаконске, одакле се упути у Месенију коју тада ослободи од Спартанаца и даде јој ново политпчко средппгге у граду Месенп. — Утврдившп тако своју моћ на југу, Теба се поче машати п севера, где су за шорење њене превласти сада билезгодне прплике. Нешто је ранпје (374) лукави п предузимљиви тиранин града Фере Јазон успео те под своју власт ујединио читаву Тесалију. Ово уједињавање Тесалије већ поче бивати онасно по тебанску хегемонију ; алп је наскоро опасности нестало убиством Јазоновим. Ну његов посао затим настави рођак му Александар, против чпје опоре владавине тесалски градовп позваше у помоћ Тебу. Тамо се сад упути Пелопида с јаком војском и нринуди Александра да поврати слободу Тесалцима. Па још како се у то доба појавнше нередн у Македонији због отнмања о престо, Пелопида се умеша и у тамошње међусобице, ирннудн краља македонског (Александра II) нд савез с Тебом а за веће јемство, одведе собом као таоца краљевића Филипа, млађег брата краљева. Теба је сада била на врхунцу своје моћи. Али је за одржање тога положаја ваљало Епаминопди још два пут с војском нћп у Пелопонез а Пелопиди у Тесалију. На трећем свом путу у Тесалију, Пелопида нстина победи краља Александра код Еиноскефале (364) — с чиме пропаде п план тесалског тиранипа да Грчку уједини под своју власт — алн ту н сам погибе; с њиме нестаде и једног од главних стубова тренутне величине тебанске. Јер је Теба само још за кратко време била среднштем васколике Грчке. Противу њене превласти почеше се већ бунити доскорашњи њенп прпјатељи и савезници; намери Епаминондиној да уједини све грчке градове и државпце у један савез, коме би Теба била на челу, протнвиле су се ваздашње тежње грчке за слободом и независношћу. Почетак новим сукобима лежао је у жељи Епаминондиној да разруши атински савез те да тако Тебу учини и чрвом државом на мору. И однста Теба за кратко време сагради велику флотј , с којом Епаминонда отплови на исток и из атинског савеза издвоји

неке градове и осгрва (Внзантпја, Хио и др.). Атпњанп се тада удруже с олигарсима по многпм градовима аркадским, нарочито с Мантинејцима, који већ беху склопили савез с Ахајцима, Елиђаннма и Спартом, све противницима тебанским и њених уједпнилачких намера. И четврти се пут "упути Енаминонда у Пелопонез с великом војском (преко 30 000) из Беотпје и околнпх државица, продре у саму Спарту, но коју опет одбрани седи Агезилај, па се за тим на челу савезничке војске (преко 20 000) сукоби с Тебанцима код Мантинеје (362). Епаминонда и сада одржа победу али је плати својим животом; с њиме пропаде и последњи заступник мисли о независној и уједињеној Грчкој. Изнуренп Грци закључшпе општи мир, на који не приста само Спарта јер не хтеде признати независпост Месенији нити пак беше у стању да је покори. О иотиуном иолитичком раскомаданошЛу и оиштом слабошЛу завршила се историја слободних државица грчких. — (Седи Агезплај завршпо је свој жнвот у АФрици, куда беше отишао да с најамницима помогне Миснрцпма у борби њихној с Персијанцпма (361), за новчану помоћ коју је после мислно унотребити на освоЈење Месенпје.) 6. 1^учлтура овог времена. § 18ј. Књижевност и науке. — а). Лирика. •Аирика је у овој периоди дошла до врхунца с мелом. Симонид и Пиндар су два најглавнпја и последња представннка грчке лирике, чијп радови падају у ово доба (§ 156). Нереди и борбе што настадоше у Грчкој од времена пелопонеског рата, нису могли биги погодни за лнрику те се она и угаси. б). Драма. Грчко песништво је достигло свој врхунац у драми, која је постала за време највећег народног развитка, под утицајем одушевљених бораба за народну слободу, а већ с престанком других двеју врста песништва из којих је и састављена. На драми су радили само Атињани з њен развитак у Периклово доба јесте и једно од главнпх обележја тога времена. — «. Почеци трагедије су у жртвеним песмама (днтирамбима) што су их хорови, играјући коло, певали у славу бога Диониса. Тесиис је (из Пизистратова доба) унео новину, да најпре један певач (први глумац), представљајући, прича догађај, а за њим хор то отпева, везујући на *оај начин епско причање с хорским певањем. Тек је доцније (Есхил) уведен и други глумац а никад их није било више од трп. Хор је главни део грчке драме, има учешћа у самој драмској радњи а тек доцније ју само прати