Prosvetni glasnik

ОПШТА ИСТОРИЈА

евојим лцрско-иоучним песмама. С увођењем другог глумца хор је потнснут дпјалогом. Предмети трагедпја су обично из старпх прича о витезима, ређе догађаји сувремеве псторије. Био је још обичај спајати у једну трилогију трц трагедије, које су тако чпнплеједну целину, обрађујући један предмет, а завршивале се сатирдрамом (хор од сатира), веселијег садржаја. Грчка је имала своја три велика трагичка песника, сва трп Атнњанпна: Есхила (525—456), Софокла (496—406) п Еурииида (480 — 406): Есхил се борио код Саламппе, Софокле је био у младићском хору о светковини за одржану победу а Еуриппд се родио на дан те битке. Есхил је најстарији трагичар грчки. Од 70 и више комада, што их је, веде, написао, очувано је само 7 (Оковани Прометеј , Нерсијании, Седморица аред Тебом, трилогија Орестија, и Молитељке). У његовим се делима огдеда озбиљност и ведичина времена у коме је живео ; сва су му деда проткана неком ведичанственошћу а дида прожета по. ] божношћу и узвишеношћу. Есхидо се ловукао из јавнога живота када му је (468) мдади Софокле (Сд. 38) у такмичењу однео победу. Уводећи и трећег гдумца у трагедију, СоФокле

Сл. 38. СоФОкле.

је дао више места радњи и доја^ози су потиснули хор на удогу посматрача. Од неких 117 комада, колико се вели да их је написао, остало је свега 7 (Ераљ ЈЕдиа, Едии у Еолону, Антигона — трилогија о Едипу — Филоктет, Електра, Бесни Ајакс, Трахињаже). Са Софоклом, личним пријатељем

Перикловим и Херодотовим, грчка је драма дошла до свог врхунца; у сви.ма његовим дедима преовлађује лепота и нежност: личности су мање божанствене али узвишене и пуне достојанства. — Трећи велики трагичар је Еурииид-, очувано је 19 комада, за која се вели да су његова (Медеа, Хиаолит, Ифигенија у Аулиди, Ифигенија на Тауриди, Јон, Електра, Хекаба и др.). Познавајући људе и њихне страсти, он , их износи онакве какви су, рачунајући при том на то да створи елекат ; сумња у богове, и над његовим јунацима не влада судба онако као у делима његових претходника. /У. Еомедија. Као год трагедија и комедија се развнла пз Дцопосовпх дитирамаба, само из песама веселе садржине , уз које су ишле игре и шаљиве представе пграча с образинама; почело се са збијањем шале о старим мптима, па се прешло на исмевање виђенлјих личности (политичка сагира), из чега се развила комедија, чији је први велики иредставник Атињанин Аристофан (рођ. око 460. — Сл. 39). Од 54 његова дела остало нам је 11 (Ахарњани, Витези. Зоље, Тице, Жабе, Облаци, Мир и др.). С јетком досетком, опорим подругивањем исмева он полиаичке, друштвене и књижевне ирилике и људе свога времена, које је већ доба општег опадања (у Витезима исмева Клеона идемагогију, у Облацима Сократову философију , у Зољама иарнпчарство птд.). в). Беседништво. С великпм развитком јавног жпвота у Грка, нарочито у Атињана, неизбежно је дошао и велпки напредак у беседппштву („говорничка уметност"). Било га је двојаког : иолитичког и судског. У првој су врсти били велики беседници Темистокле и Перикле, чији су скупштински говори прости, без великих украса али јасни и силнп; у другој је врсти као најбољи беседник бпо Л .изиЈа. Као иисаи свечаних беседа био је чувен Изократ (436—338), ученпк Сократов, основалац и једне школе беседничке (»отац беседништва 1 '). г. Историја. У ово је време и грчка („атичка") проза добила своје главне представнпке у великим исторпцима грчким. Херодот из Халикарнаса (480?—424?. — Сл. 40.) „отац историје" описао је грчко-персиске ратове а уз то уплео и историју источних народа. Огромно знање стечено многим путовањем, лепо и лако причање догађаја прожето вером и родољубљем, главне су црте његовог дела. Атињанин Тукидит( 470?-—400?. — Сл.41) „највећи историк старога света", описао је Лелиионески рат (до 411), с јасноћом, беспристрасношћу и знала-

Сл. 39. АристоФан.