Prosvetni glasnik

286

НАУКА Ц НАСТАВА

II. Издавање: За парастос умрлим чдановнма Фонда утрошено

26.- д.

Свега 26.— д.

Кад се издатак одбије од примања, остаје готовине : 1048.40 динара.

Од ове готовине уложено је код Нпшке Акционарске Штедионице 1008.40 д. У благајници је остало .... 40.— »

Ниш, 1. јануара 1895. г.

Свега 1048.40 д. Благајник Добротворног Фонда нишке гимназије, директор, М. Марковић с. Р.

НАУКА И

УДОГА ПРАШИНЕ У ПРИРОДИ Од д-ра П. Ленард-а Кад какав сунчев зрак кроз пукотиву капка продре у мрачну собу, он се депо види у свој својој дужини. Оно, што његову светлост на све стране расипа, те тако и ова у око допре —- то је ирах собњега ваздуха. Није то сунчев зрак, што ми сада видимо, већ је то њиме освегљени прах. При бољем проматрању могу јасно да се разшкују поједини делићи како кроз ваздух продиру. Кад је собни ваздух тих, још се боље види, јер се он онда сталожи на све предмете у соби. Прах пада веома полако на земљу, и ако је састављен и из материја, које иначе, у већим делићима брзо падају, што се може впдети, кад се сталожени прах скупи у громуљице. Кад се згромуља онда се губи велика количина његове слободне површине, које је раније било код појединих самосталних делића. Та велика површина била јој је довољан отпор у ваздуху, те да је у падању задржава. У колико је ситнији прах, у толпко му је већа површина у односу према његовој масп и у толико је спорије његово падање кроз ваздух. Изгледа, да би неблагодаран посао био говорити о улози ирашине у природи. Јер, какве би важне улоге и имала ова, пначе тако незнатна, материја? Међутим видеће се, да ми немамо права да је тако омаловажавамо Прах има најве&а удела готово у свима иојавама у ирироди. Прво, он чиии те је наше весело небо плаво. Кад на плави небеснп свод погледамо, опазићемо сунцем осветљени прах у атмосФери. Јер ништа друго не би нам ни могло светлост у око добацити. Кроз све гасове, ма какве оии хемпјске особине нмали, пролази светлост у правпм линијама невидљиво. Прах је хвата, реФлектира на све

НАСТЛВА

стране, и тако обасјава целу атмосФеру, исто онако, као што и мрачну собу осветљава и сунчев зрак чини видљивим. Без прашине ие бп бпло плавога небеснога свода. Небо би било црно, или још и црње но н на најлепшој тамној ноћи- Непосредно на тој црној полеђини стајала би Зсажарена сунчева лопта, аисти такав јако супротан однос био би и на осветљеној земљи. Бљештећа светлост на местима, где сунчевп зраци падају, а тамно црна сенка, где их нема. Само светлост месечева и звездана, која би се и на дапу впдела, блажила би у неколико ове противности. Осветљена површина земље била би слична оној, коју кроз дурбин намесецу опажамо, јер и месец нема атмосФере, у којој би било прашине. Ми на земљи имамо прашини да заблагодаримо за равномерно и ублажено дневно осветљење, за које су и наше очи већ удешене; прашина чини те нам пределне сценерије тако лепо изгледају. Из овога до сада реченог излази за сада само то, да прашина чини те небеснп свод јасно видимо; али зашто је он баш управо илав ? Зашто прашпна реФлектира од свих разнобојних зракова беле сунчане светдости понајвише баш плаве, а у мањој мери зелене, жуте или црвене? Ово стоји до величине прашних делића. Само најспћушнији прах пада тако иолако, да се кроз све ваздушие струје и атмосФерске слојеве раздељује и шири, и само таковим и тиме свуда расирострањеним, најситнијим прашним делићима може се особени значај приписати. Крупнији делићп падају брзо па земљу. Сетимо се само механизма светлости — оних веома кратких етарских таласа, што му биће сачињавају. Ти таласићп, и ако сви мањи но микроскопски, неједнаки су. Најкраћи су они, што дају плаву светлост, све остаде боје одговарају дужим етарским таласима. Ситан