Prosvetni glasnik

33*

ПРОСВЕТНИ на ао иута аасти " / Ма да је био сувоњав и сдаб с поља, Панчић је с ђацима у екскурсијама све уаоредо ишао па и наиред. С ђацима је правио и иовеће екскурсије, а око Београда врло често носећи обично свилену качкету. При томе је могао приметити хитријега међу ђацима, иа би таквога често шиљао: „Иди до тог и тог места и на оном брду наКи Кеги ту и ту биљку и донеси ми је." При екскурсијама је особито чувао здравље својих ученика. Једнога беше једном, око „Белих Вода" до Београда, ухватила јака грозница, да је једва дошао до оближње механе, где Панчић наручи доста шећераирума, па све то метну у чашу с водом, па даде ђаку да испије, те се овај одмах од тога загреја и окрепи, а по том га узе Паичић норед себе у каруце и довезе у Београд. На одморцима пршшком екскурсије, својим говорима и поукама управо би ђаке „оиијао," нарочито ако би то било где на Копаонику или Ивановој Ливади. Прво би помињао ђацима штогод иди из живота свога или из живота знатнијих природњака. Тако причао је, како су, док је био доктор у Крагујевцу (од 1847 до 1853 г.), основали ловачко друштво, па су свакоме оном члану, који би убио какву зверку, оналили 25. Па јесте ли и Ви који пуг добили 25, питаху у шали ђаци. „Та дабогме да јесам, то је била за члана иочаст, само истина шаартанска иочаст^ одговори Панчић. Од страних научара највише је помињао: Француза Киваја, славног природњака у почетку овога века (родио се 1769 год.) и основача Упоредне Анатомије (који је, после Линеа, имао највећег утнцаја на Зоологију); за тим Талијана Спаланцанија. који се особито занимао мозгом код птица," н миоге друге; али је нарочито истнцао Хумболта: „То је ретка појава у човечанству, редак човек, који се својим великим путовањима по свету, за шта је имао неограничен кредит од Пруске, н која су одиста по његовој смрти и исплатила његов врло велики дуг, и нзналасцима по свима гранама природних наука, високо узнео; он је први почео тачније одређ';вати линије изотерме; класиФиковао земљину Флору по нростирању биљака према геограФској ширини (ио зонама ) и висинн од морске површине (ио регионима); пронашао сб у Русији, п много друго; и чак био судија у спору око полуострва Аљаске и Алеутских острва (у Америци између Русије и Сједињ. С. А. Дрл;ава, и по Геологији пресудио, да то припада Сибиру, дакле Русији, које је ова после, 1867 г., продала С. С. А. Државама." Ово спомињање сдавних природњака важно је с две сгране: нрво што изгледа, да су онн имали

171

великог подстицаја на самога Панчића у његову школовању и раду, а друго што се и из тога види, како је Паичић био одличан васиитач (јака. II у васпитавању служио се очигледношЛу, износио ђацима идеале, а не идеје, јер су идеје апстрактне, а идеали нешто конкретно. У екскурсијама би Панчић нашао згодну ирилику, да се изрази, да сва народна лечења нису ништа друго до стара медецина, од које је народ много што гита традицијама запамтио. Тада би напомињао, како је и на велике тешкоће наилазио, ириликом тачннјег испитивања некога човека из народа о њему. Нарочито, вели, нису му хтели сељаци ништа казивати, кад би их иитао што о минералима. Он је то тумачио тиме, што се све боје поновног вађења минерада кулуком, као што су вели по традицији моради то чинити. Познато је, како се о народној терминологији Панчић у својој самртној посланици Академији Наука и Уметности изјаснио; ади о томе је он више пута још и својим ђацима говорио, од иридике овако: — Е, за то и то ево вам ови термини — научни — који су утврђени у науци и тачни, и који важе код свију народа; а што се тиче народних, ја вам и њих спомињем, али се иаак све бојим, да ли &е ови значити оно, што се хоКе у цауци; све се бојим, да народ иод њима нешто друго не иодразумева. * * * На послетку Панчић пе само да је умео заинтересовати стране научаре за Србију, — и израдити им код своје вдаде сваку нужну номоћ при испитивању, кад би дошли у Србију, па и пратити их при томе, иди сам иди и с ђацима, и набављатн некоме само српске пужиће, некоме друго, — него је на особиги начин умео за своју ствар заинтересовати и људе из свога народа. Мој стриц Иван Марковић, садашњи царинар у Љубовији, док је био и на Дешчанском Кдаденцу и на Рашкој, био је особито на руци пок. Панчићу у његову раду. 1891 године неки сељаци у Кушићима на Јавору причаху ми с неким поносом, како су пратили Панчића по Јавору. Г. Вића Поповић, свештеник из Јежевице (сада је у Чачку) веди, како му још и сад стоје н^ке непосдане а спаковане пресоване травуљине из времена, када је пок. Панчићу шиљао змије (две), друге животиње и разне биљке и т. д. А нарочито Је он чешће свраћаоу Кремну (ср. здатиборски), до иопа г. Захарије Захарића, и његова брата МмКа, који је био од отреситијих сељака, што је и Панчићу показао својим мишљењем о постанку брда. „Шта велиш брат — ШиЛо, како слј