Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЋ

299

брже или оиорије кроз усијаиу дев, пуну угља, па ће у првом случају излааити из цеви С0 2 , а у другом СО; та два гаса може познати кречном водом. Шта би морало иастунити кад Ои у затвореном суду загрејали: 24 дела угљеника и 32 дела кисеоника? Наступила би утакмица између два угљеникова атома ирема кисеонику, па би га као два брата братски иоделили: 20 + 20 = 2 СО а не би било, као што г. Леко држи, те неправде: даједан угљеников атом искључи из дела оног другог: 2С + 20 = С0 2 + С Кодико утиче количина присутна ваздуха на производе горења, лепо се види из овог примера: 2 СН, + 30 = Н 2 0 + С 2 П 2 Овде је чак угљоводоник производ горења. Водећи рачун о количини ваздуха и о температури, ово су правила о горењу угља: а) Кад гори угаљ на нижој температури (испод дисоцнјације С0 2 ), тада при довољној количини ваздуха сагорева у С0 2 , а при недовољној у СО. б) Кад угаљ гори на вишој темнератури (на дисоцијацији С0 2 = СО + 0), тада сагорева у СО, па ма кодико било ваздуха. Добро сам, дакле, у моме делу казао: »угљен-моноксид иостаје кад угаљ, усљед недовољног притицаја ваздуха, сагорева непотпуно®. Да то гледиште није избачено из бољих новијих уџбеника, као што г. Леко рече, тврди сва литература, а ја ћу аоменути само из Муспратовог дела одељак о гориву, где стоји да »угаљ сагорева у моноксид: С + 0 = СО кад нема довољно ваздуха«. То дело изилази сада, и по томе је најновије; а да је и од најбољих не ће, држнм, ни г.. Леко спорити. 4. Г. Леко тврдп и у одговору да је мо.ја подела угљених хидрата несавремена, јер нисам унео Фишерову поделу. Он истина није поменуо име овог ауктора, али из наведених група угљених хидрата видим да је на његову ноделу мислио. Да би читаоци видели у чему је ствар и да г. Леко нема право кад тврди да ми је подела несавремена, показаћу овде шта се данас увршћује у угљене хидрате и шта сам ја одатле унео у моје дело. До пре кратког времена познавали смо само гликозе (хексозе) С 6 Н 12 О в са њиховим анхидритима С 12 Н 2 , О и и (С в Н 10 0 5 ) п . Ти су угљени хидрати познати одавно, јер су у биљу и животињама јако распрострањени, где играју важну улогу у биолошком хемизму. Благодарећи ноглавито Фишеровим радовима новијег доба, нроширена је та група једињења јако; не само да .је број хексоза порастао, већ су им пронађене и хомологе групе. Тако данас обухватају угљени хидрати ове хомологе: биозе, триозе, тетрозе, пентозе, хексозе, хептозе, октозе и нонозе. Сва су та једињења неоцењена тевовина и сва су науци иодједиако драга. Али со за сада хексозе (гликозе) истичу изнад осталих хомолога, јер су најбоље нроучене и од великог су биолошког значаја. То је узрок што сам ја у оно мало делце унео само хексозе, а остале хомологе нисам ни номиљао. Тако би радио сваки, па и сам Фишер. Ја дакле нисам делио угљене хидрате у опште, већ сам делио гликозе (хексозе), које су само један члан у

оном хомологом низу. Г. Леко није дакле спазио о чему је било говора, а таква се грешка не може критичару опростити, нарочито кад баца сенку на иисца. Узгред буди речено: не знам зашто г. Леко није помепуо и биозе, које су ночетни члан тог хомологог реда; њих није Фишер поменуо истина у свом иредавању »о шећерима«, али их наводи доцније. Некоректно назива г. Леко триозе глицерозома, јер је то само један специјалан случај (алдоза), који не обухвата катозу. 5. Г. Леко ме нита где сам говорио о смеши пре деФиниције једнњења. 0 једињењима јеговорено на стр. 8, а на стр. 2, пошто је одређен појам материје, стоји ово: »Помешаћу ситно гвожђе са утуцаним сумнором; у тој смеши можемо лако лупом распознати делиће гвожђа од делића сумпора, што повазује да им је материја остала непромењена*... пошто је утврђен појам материје, а показана је анализа и синтеза, тада је моја деФиниција једињења потнуно јасна. 6. Уа остале тачке г. Левовог одговора, које нисам овде додирнуо, вреди тачно све оно, што сам у првој исправци казао. 0 нлашњи његовој да се деца ие осавате, вад би предузела да граде огледе сама, није вредно ни говорити, јер то вреди за велики део огледа. II нож је за децу оиасно оруђе, на опет зато има га свака кућа. Не треба философисати о томе да ли се тоии нлатина у водоничком пламену или не, већ треба видети. Не само да се топи платина у оиом водоничком пламену, у који се дува кисеоник или ваздух, већ се топи и у обичном пламену, који у ваздуху гори. 0 томе се може бар лако уверити. У овом иитању нас смо двојица јунаци познате приче »стрижено кошеио«; г. Леко хоће по што по то да докаже да је ливада стрижена, а ја онет не могу да му оћутим, пошто сам видео да је кошена. 7. Држим да сам читаоце уверио: да су г. Лекове замерке иеосноване а исправке неистипите. Сем тога критика г. Лека казуистичка је; истражује случај по случај где се, по његовом мишљењу, може ма каква замерка учинити, не водећи рачун о њихову значају. До каквих се ситиица спуштао г. Леко, најбоље се види из његове напомене: да на лакмус треба реагисати »раствориим« базама и киселинама. Ја на ново тврдим: да неко дело може бити врло добро и ако би имало оних мана, што је г. Леко побројао. Замерке г. Лека без значаја су. 8. 0 последњој тачци г. Лековог одговора имам да приметим ово: Нисам очекивао да ми г. Леко хвали дело, као што он мисди, јер ни о једном ранијем мом делу није ни речи у јавности ироговорно. Последњом наиоменом моје ирве исиравке хтео сам га само на критичарску дужност опоменути. Савестан критичар износи и добре и рђаве стране дела, које оцењује. Г. Леко је пак прву дужност иревидео, јер није ни о каквој доброј страни мога дела говорио, али је у другој дужности — у куђењу — био врло ревностан, чав анимозан. То се види и из тона његова реФерата. Веоград, 14. Априла 1897. г. С. М. Лозанић.

УМРЛИ НАСТАВНИЦИ ОСНОВНИХ ШКОЛА у току 181)0. године. Ангелина Дујинова, рођена 24. августа 1873. год. у Врањеву у Банату, а умрла 22. фебруара у Београду. Покојница је свршила Вишу Женску Школу н положнла учитељски испиту Београду 1892. годнне. Умрла је као учитељица 1 разреда мушке школе пе39 *