Prosvetni glasnik

340

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГА САВЕТА

Није другач, већ тако управо: Страшивице што се плаше сјенке, И власничке гадне удвориде, Ионајвише носе одличија! (стр. 151); или кад Војвода Мирко вели: Што се људима дају одличија, То још има некакова смисла;

Но нричају да већ и женама Дају нека вајна одличија; Рад заслуге, или нешто друго? На што онда дават' одличија, Јунацима што смрћу боре се; Кад их жене код огњишта носе?: (Стр. 154). Желећи да будем што краћи, нрелазим нреко осталих иризора и разговора, у којима се износи дал.и развој догађаја у Црној Гори, трагична смрт кнеза Данила и много друго што шта, и ако би се и ту могло наћи доста неприличнога за овакву кн.игу; зауставићу се само при крају њену. Тако неки Иво Раков, који је био у Иаризу, као оно Његошев војвода Драшко у Млецима, казује на збору Црногораца шта је тамо на једном скупу младића — ђака, по свој прилицп, у школи, чуо: И то јоште тамо сам слушао, г Бе говоре: земља је округла, Као лопта ил' каква јабука; Са свих страна на њој живе људи, А она се преврће и врти И с месецом иде око сунца, Сунце стоји, веле, не миче се ? Још говоре без сваког зазора: Кад се земља окрене од сунца, Да су онда људма окренуте, Ноге горе а главе им доље!? Петар Филипов — шаљиво Боже драги да је ком виђети, Како онда изгледају људи? А како ли изгледају жене; Што не носе гаће ни чакшире, А земља им не иривлачи скуте ?! (Стр. 240—241). ЕЗа тим, о истом предмету, којешта говори неки Архим. Димитрије (стр. 243—244), и то даде повода, да се не остави на миру ни Конерник, ни сви „научари новога времена, или какве луде надрнкњиге" (стр. 245), па су мало доцније дошли на ред „и некакви пусти Кадемнци" (стр. 259.) и „завјештања родољубних људи" (стр. 261). Али то црногорско трабуњање достиже врхунац онде, где се онако цинички говори о заслугама и смртним остацима прослављенога, многозаслужнога Вука СтеФан. Караџића: Архим. Димитрије Кад не могу (научари) да што створе ново, Они онда нрекрајају старо; Да изгледа као нешто ново, Да се каже да и они раде, И многи их у незнању своме, Ради тога узносе и хвале Ка што ромог ареузносе Вука, Што турско џ, рад свога иридијевка (Караџић)

У словенску Азбуку увуче, Које Срби усвојише лудо, И којим се у иисању своме, На срамоту Срискога говора; Још и данас неразумно служе, ТриајуК га ђе му мјеста нема') — — — — — — — — — — (Стр. 253.). Странад Вука најпре ђачад узносише, Око њега која се скупљаше Којој кадкад неку цркавицу, Што им нраше од кнеза Мнлоша, И још кажу из некаква Фонда Ноклањаше да се развесели... Војвода Мирко Што га ђачад заради добити, Ил ко други заради ината: Узносише то још није чудо; Но је чудо што су већ готови, Пеки вајни наши научари, Да му славе мртве коштурине Као оно што неки слављаху, Мртве кости некаква.... — ■= (Стр. 253—254). Овде је г. писац прекинуо. да би даље наставио омаловажавање Вукова рада и заслуга; ну ја тога наводити нећу, јер је доста и ово, па да се и о осталом, може бити и о целој књизи, изведе закључак, какав је Ђ. Даничић у једној својој рецензији извео и о неФилолошком раду Светићеву : „Ко у једном послу покаже слаб разум не може јачега разума показати ни у другом, не може, јер га нема". („0 Светићеву Огледалу", стр. 6). Али ја нећу битн тако оштар и одсечан према г. Мусулину, према којем, као према старом човеку и дугогодишњем родољубивом учитељу гајим симпатије, и искрено жалим пгто нисам могао на ино, него да овако оценим ову његову књигу, на коју је он, према свем бих рекао, велике наде полагао: не би је иначе украсио својом сликом и потписом. Ну: агшсиз Р1а1о, 8е (1 та§18 аппса уегНав. Признајем г. Мусулину леп смер, да овом књнгом својом иослужи узвишеним идејама, човечанским и националним, иравди и слободи; не поричем му, да се у плеви којекаквих мисли његових, које он потура нн кривим ни дужним Црногорцима, налази и по које једро и светло зрно мисаоно; — али за књигу, која је састављена у стиховима, а у облику драматисана спева, по угледу на ненадмашни Његошев „Горски Вијенац", доста би било да има и онолико неириличне и недотупавне садржине,. колико сам напред изнео и истакао, па да јој се одрече књижевна вредност, као нроизводу лене књижевности. А да се у производе лепе књижевности уврсти, овој књизи оскудева и књижевно-уметнички облик. И ако је састављена везаним слогом, доста течним десетерцем срнских народних несама (без слика), оиет •) Да би то сдово избегао 1-. иисац ишие »хожа«, »жеи* место: хоџа, џеп. - За тим је нод иапомеиом осуо грдњу на онога, који је први почео писаТи »уџбеник«.