Prosvetni glasnik
т
наука и настава
654
и адаптовати за потребе медидинске иаставе. Да споменем п. пр. само Физиологију, упоредну Анатомију, Ембриологију, Хистологију, Бактериологију и Игијену, па сам већ изређао подугачак низ наставних предмета, који но преимућству сиадају у састав медицинског Факултета. ГГоред њих имамо још.и богат физички кабинет, сасвим спреман, да послужи медидпнској Физици, па и то је велика добит. Према томе остало би нам само још неколико катедара и завода — махом за практичне струке — које би смо морали сасвим изнова оснивати. Ако све то узмемо у рачун, онда бисмо могли с иоуздањем рећи, да потребе медицинског Фавултета — бар за први мах — нису баш тако велике, како их неки представљају. Са 10 редовних и неколико ванредних ирофесора, ириватних доцената и асистената подмирили бисмо све прве потребе иашег будућег медицинског Факултета — нарочито онда, кад бисмо поједине сродне иаставне нредмете снајали у једну катедру, као што се то свугде ради, гдегод су средства скромнија. Шго се иак завода тиче, било би их само неколико, који би се искључиво ради медицинског факултета морали оснивати. Код наставничког особља могли бисмо се с почетка помагати и тиме, што бисмо редовне и ванредне проФесоре, доценте и азистенте практичних грана Медицине именовали у исти мах и за шеФове и подшефове појединих. стручних одељења иаше Државне Болнице или другог ког завода санитетске струке, како бисмо их могли плаћати из тог буџета, где им је већ и онако место систематисано. Тако се ради свугде (баш и у другим Факултетима), а тако су почињали и други медицински Факултети, па су ипак зато толико успевали, да су савесно одговарали и својим практичним и својим теориским задаћама. Најпосле нема сумње, да би се увек нашло одличних снага, које би радо — само титуле, приватне праксе и будућности ради — за неко време и бесплатио на медицинском Факултету као наставници или азистенти служили. Тих случајева има свугде, па било би их јамачно и код нас. Да и мањи медицински Факултети са скромиим бројем наставника и комбинованим катедрама могу успешно радити, па баш и до светског гласа доћи, показује и прошлост и садашњост медицинске наставе. Кад је год. 1810. у Берлину отворен медицински Факултет, имао је свега 6 редовних и 1 ваиредног проФесора, поред тога било још и 7 ириватиих доцената — свега, дакле, 14 наставника — па су ипак целокуппу област Медицине веома
добро савлађивали 1 ). И не само да је у пређашњим временима било таких прилика, него их имаи данас, и ако је наиредак Медицине узео јакога маха. Да не узмемо у рачун оне медиципске Факултете, који због неких својих нарочитих задаћа немају много наставиичког особља, као што су н. пр. Каљари у Сицилији, Ферарп у Италији, Лунд у Шведској, ОксФорд и Кембрич у Енглеској и т. д., сномеиућемо само неколико других, који имају светскога гласа, и ако имје број наставннка сразмерно веома незнатан. По извештају из школске годнне 1897.Ј8. имаоје медицински Факултет:
редов
ванред.
приват.
Свега
проФ
проФ
доцен.
У Берпу (Швајцарска) • • •
• 9
• • б
• • 12 •
26
» Врислу (Иелгија) ....
• 9
• • 6
• • 11 •
26
« Ерлангену (Баварска) • •
• 8
• • 7
• • 1 •
16
» Гисену(Пруска)
• 9
• • 7
• • 8 •
24
а Гринингену (Холандија) •
• 8
.
. . 3 •
11
» Јашу (Румунија)
• 8
• • 5
. . 2 •
20
» Јени (Сахсеи-Вајмар) • •
• 9
• • 8
. . 3 •
20
» Катанији (Италија) • • •
■ 7
• • 7
• • 14 •
28
» Килу (Пруска)
• 7
• • 9
• • 11 •
27
» Кракови (Аустрија) • • •
• 9
• • 6
• • 14 ■
29
» Кристијанији (Норвешка)
• 7
• • 8
. . 4 .
19
» Лосаии (Швајцарска) • •
■ 7
• • 8
• . 9 •
24
» Лајдеиу (Холандија) • • •
■ 9
.
. . 2 •
11
» Дембергу (Аустрија) • • •
• • 8
. _.
• • 1 •
9
» Нарми (Италија) ....
• 9
• • 4
■ • 12 •
25
» Сијени ( з, ) • • • •
• 8
• • 7
• • 12 •
27
» Тибингену (Виртемберг) •
• 9
• • 5
. . 3 •
17
» Упсали (Шведска) ■ ■ • •
• 7
■ • 7
• • 2 •
16
» Утрехту (Холандија) • ■
• 9
• ■ 3
. . 5 •
17
» ХелзингФору (Финландија)
• 7
■ 5
• • 11 •
23
» Цириху (Швајцарска) • •
• 9
• • 8
• • 15 •
32
Кад бисмо, дакле, узели
те исте размере
— а
то не би било погрешно
— онда би
и за потребе
нашег медицинског Факултета довољпо било толико наставничких снага. А како ћемо ми већином требати стручњаке из појединих грана практичне Медицине — тј. проФесоре за Унутрашње Болести, Хирургију, Бабичење и Гинекологију, Окулистику, Дерматологију и Сифилис , Психопатологију итд. дакле све за струке, које су већ и у нашим болницама у нарочитим одељењима заступљене ; како су места, шеФова тнх одељења систематисана већ по санитетском буџету ; и како су најпосле те струке у Београду и сада већ прилично лукративне, а после ће и више доиосити : — то је онда сасвим вероватно, да ће хонорар тог наставног особља слабо тере') Како су стајали пре неког времена медицински фзкудтети у Немачкој показује и овај пример. Годипе 1847. постанљен је д-р Макс Пететофер, најславнији игијеничар иашега доба, за редовпог професора »патолошке Хемије" на медицинском Факултету у Минхену, а прва му плата бетс: — 700 Фор. у повцу, 2 мерова шпенице и 7 мерова ражи.