Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЋ

НАША ДЕВОЈАЧКА ШКОЛА

Ма ксшшо викали иоиеки нестриљивци, наш се друштвени живот ипак развнј;1. Можда то нде спорпје него што би они хтеди, можда му правац није увек добро иогођен па залута странпутицама, али се покрет ненрестано осећа. То је тешко уочити за годину н две дана,. а,ш кад се не оцењује година по година, већ деценија једна по једна, јасно се осећа, како нам стара хаљина краћа и пуца, и како се нолагано а.ли стално израста из ае. Овај се развитак врдо лепо осећа на појмовима, који су се код нас развијали о потреби женског образовања. Није баш тако давно било, кад је наш средњи сталеж мислио, да је женскињу писменост непотребна. Доцније се попуштало мало но мало и убрзо је скоро сваки осетио потребу, да му женско дете сврши основну школу. Напреднији се нису ни тим задовољили, већ су подиосили приличне жртве, школујући своју женску децу по гимназији н Б. Ж. Школи. То више школовање наше женске младежи постаде у брзо стална иотреба п наше гимназије и Б. Ж. Школу поплавн женскаднја. Не мислим да је овом наглом развитку био једини узрок само жеља за образовањем, већ је више одлучивало то, што су те школе ночеле давати учитељице и друго женско чиновништво. У брзо је свака сиротица иочела стварати нланове, како ће јој дете постати учитељица, н чинила је све да јој тим путем осигура будући живот. Па и имућнији људи нису без тога разлога слали женску децу у више школе, ако ништа друго, а оно под оним: ,,злу му не требало!" Број кандидаткиња за учитељице тако се нагло развијао, да су се сви министри просвете редом налазили у великој забуни, шта да се ради с толиким, тако погрешно школованим женскињем. Нн повишавање броја година школовања, ни скупоћа његова, ни сузбијање од државне службе, •— све то није могло помоћи да се број њихов ограничи на потребну меру. На послетку се ово просветно женско