Prosvetni glasnik

314

игосвктни гласник

Тако из искуства зна се, да кисеоник није једини гас, у коме тела могу сагоревати. Позната су нам и многа друга тела, која се сдичтго као кисеоник ионашају. Као год што на пр. може водоник да гори у кисенику, исто тако сагорева и у хдору,') у оном гасу, који с натријумом чинн нашу обичну со. Кад водоник сагорева у кисеонику онда се ствара једињење водоника с кисеоником, вода, а кад водоник сагорева у хдору, онда постаје једињење водоника с хдором — тако звана сбна киселина. То што смо овим једним примером показалл, могди бисмо и многобројним другим иримерима потврдити, т. ј. да горење није само сједињавање разних тела с кисеоником, веЛ да у ироцес горепа сиадају у оиште сви они ироцеси, ири којима се различна телсс хемијски међџ собом једине. II кад се то зна, онда се већ може лако представити од каквога је огромнога значаја за развитак хемије, објашњење процеса сагоревања.Да покушам сад да покажем, како се хеми.ја даље развијала и на ком се ступњу развитка данас налази. У првом ночетку у најстарије доба хемија и није имала овај задатак, који данас нма. Задатак хемије био је тада, да изнадази средства и начине, како да из нростих метала производи злато и сребро. За тим ночетком шеснаестога века хемнја је поред тога добнла још један нов задатак, да изналази средства за лечење болесника. Тек у другој половинп седамнаестога века хемија као једна грана прпродних наука почела се нскључиво бавити изучавањем састава тела, изналажењем метода за разлагање и грађење тела и ироучаванем свију оних аојава, ио којима се тела ио састову мењају. На истој основи, на којој је Лавоазије процес сагоревања објаенно т објашњавани су за тим и остали хемијски процеси т. ј. обратида се највећа пажња и на кодичину теда, која у опште у хемијским процесима судедује. Одређивањем количина, с којима се теда хемијски међу собом једине хемија је почеда нагдо напредовати и то у нравцу, у коме се и данас развија. На тај начип пре свега сазнадо се, да се у сваком хемијском једињењу иоједини саставни делова налазе увек у истом односу међу собом сиојени. Још у почетку овога столећа водила се међу првпм тадаљим хемичарнма жива поепирка о томе, да ди су хемијска једињења стаднога нди променљивога састава. Једни су доказивали, да од прилика зависе коднчине саставних дедова, којп се у неком хемијском једињењу налазе. Други су опет тврдиди, да су саставни дедови иојединих једињења увек у истом односу међу собом снојени. И то друго мшнљење победидо је п оно данас вдада.

') Ексиерилентом је показано, како водоник у хлору сагорева.