Prosvetni glasnik

322

јх^осветнд гласник

чпстијем и пајсавршенијем об-1ику. Овде можемо познати цео његов труд. велику обазривост којом се мора кретати, потребну тачност за одредбу обима постављеннх општих ставова и тешкоћу при образовању и разумевању апстрактних појмова; по такође улива нам и поверење у поузданост, домашај и плодност таквог мисленог рада. — Ово последње још више пада у очи у примењеним математичким наукама, нарочито у математичкој физици, са којом треба урачунати п астрономију. Пошто је Њутн једном лз механичне анализе планетских кретања сазнао да свака тешка матерЈЗЈа на даљпни привлачи са силом која је обрнуто сразмерна квадрату растојања, то је овај прости закон довољан да се потпуно н са највећом тачношћу израчунају кретања планета у најдавнијој прошлости и најдаљој будућности, само ако је дато место. брзина и маса свих иојединих тела нашег система у ма ком тренутку. Ми нризнајемо дејство исте снлеу кретањима двојних звезда, чије је удаљење од нас тако нелико да су њиховој светлости потребне године да до нас дође, а често су тако далеко да је сваки покушај мерења остао без успеха. Ово откриће закона гравитације и њихових последица јесте иајзнаменитије дело, што га је икад могла дати логична моћ људскога духа. С тим не бих хтео рећи да није било људи исто тако великих но моћп апстракцнје, илн још већи по ЈгБутп н остали астрономи, који су његово откриће делом ирипремнли а делом разрадили; али се никад није нашао бољи предмет но замршена п заплетена кретања планета, којадотлекод необразованих посматрача потхрањнваху астролошке предрасуде, и која сва беху подведена под један закон, који беше у стању да даде рачуна н о најмањим појединостима њпхова кретања. По овом највећем иримеру и угледајући се на њ развио се читав низ других грана Физике, међу којима нарочито ваља споменути оптику н науку о едектрицитету и магнетизму. Експерименталне науке имају то препмућство над посматрачким, да оне могу по вољи мењати погодбе под којима се долази до успеха. II с тога да би пронашле закон могу се ограничити на мали број карактеристичних случаја опажања. Вредност закона мора се, истина, по том оверити на најзаплетенијим случајима. Тако су се Физичке науке, ио проналаску тачних метода, сразмерно брзо развиле. Оне су нас не само оспособиле да бацимо поглед па правреме кад се светска маглина у звезде скупљала, не само да нснитамо хемијске састојке сунчане атмосФвре, — на хемију најдаљих звезда извесно ће се дуго чекати, — већ су нас научиле да се послужпмо н корнстимо природним сплама око нас. Из реченог јасно се види колико је различан у главноме духовни рад у овим наукама од рада у првима. Математичару пнје нотребно никакво памћење појединих чнњеница а Фнзичару врло мало. Претпоставке основане на сећању сличних случаја могу бити корисне да нас одмах изведу иа прави пут; но оне имају тек онда вредности кад се доведу