Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

329

нашдо толико предмета, при чпјем би посматраљу и испитпвању добидо представе о облпку и велиппин, о боји и тежини, о простору и броју? Д-р Карл Шмпд каже: „Учити посматратп и из посматраља стварати представе, ове представе речма изражавати и међусобпо упоређивати, њихове иајближе узроке истраживати онда их радом показивати, — то је посао, која има да се изврши у првом периоду детињства". „Већ је горе наговештено, како сам ја, велл Ротер, с тврдим постојанством настојавао, да приправнице све што се опажа и о чем се води разговор помоћу приче оживе, ако се исто не може иредставити радом и игром. Оне с тога нису смеле у причицама никада са објашњавапем иредњачити , т. ј. саме себе истицати, оне су морале само етвари саопштавати и саму ствар оставитп да говори. Психолошки је доказано, да н нама одраслима није досадно причање неког иознатог догађаја, али да нам је досадно, кад нам се објашпава оно што ми сами можемо објаснити. „ Исто тако приправнпце смо упућивадп да не узимају оне многе неслане и с натезањем сковане приче, које књижари сваке године с накитом и.1и без овога растурају, и да их замењују простим догађајима, које деца могу сваки дан доживети. Забавиља мора да уме наћи грађу за причање на улици и свуда куда год иде и где год стане. Она мора, ако хоће с мадом децом да живн п с успехом да ради, имати машту, која јој даје вештину, да ствара све из свачега као и мала деца. Она мора имати у великом ступњу оно, што у опште одлнкује женско од мушкога, а то је: интуиција, т. ј. подобност, да и без многог размишљања срећно погоди нстину". С нарочнтпм обзиром на дечју природу, која је у педагогици разјашњена, постављено је основно правидо: да се деци прича само оно, што н она треба да чине, а да се ништа не износи, што је кадро да у деце изазове користољубље п завист, дакомство п тврдичење, здобу и здурадост, лаж и лицемерство, сујету и оходост, јарост и тврдоглавство, надутост п ведичање, немилосрђе и брбљивост. При том ваља приправницама озбиљно нагласити, да је погрешно, да се причи у облику какве аистрактне науке додаје она морална пстппа, коју сама прича износи деци. Нека се ради, што је Гете као иесник радио, нека се оставе прплпке, које се детету нзносе, да саме собом говоре и нека о њима не суди судија, који је ван саме ствари. Чпм јасно изнесени морал у причи одговара ступњу развитка детиња, извесно је да ће само дете извадити опомену и поуку пз тога. Најзад приправницама се строго препоручује да настоје, да буде логичноети не само у разговарању и приповедању, већ п кад се радом иотврђује оно, што је дух човечји схватио, дакде >при играма, а нарочито да се одговара законима мишљења при занимањима (радњама). С тога, кад се отпочиње с бојенпм лоитама, с тим давно познатнм сред-