Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАВА

431

високу, и.1 и оснижу, и.ли осредау. Ја ие могу никаквим напором ми шљеда да схватим апстрактну идеју којаје горе описана. Исто ми је тако немогућно да створим анстрактну идеју кретања одвојито од покренутог тела, и које нити би би.ло брзо, ни сиоро, нити би ишло правом, ни кривом линнјом; а то се може рећи о свима општим апстрактним пдејама без раз.тке. На просто, прпзнајем да сам у стању апстраховати у једном смислу, као када сматрам какве иарочпте делове или особине одвојито од осталих, са којима, и ако су сложене у каквом предмету, опет је могућно да стварно иостоје и без љих. Али одричем да могу апстраховати једне од других, или одвојито схватати оне особине које није могућно да постоје одвојито; или да могу створити општи појам аистрахујући од појединога, на горњп иачин, — у чему последњему се узимље да ијесу две врсте ираве стстракције. А има разлога мислити да ће већииа људи признатп да је и са н>има као и са мном. Већина људи, који су прости н неписмени, никада не траже за себе аистрактне иајмове. Еажу да су они тешки и да се не дају постићи без муке и труда; отуда можемо с разлогом извести да ако их има, онп су само у научењака. 11. Настављам да иснитам шта се може навести у одбрану науке о апстракцији, и покушам хоћу ли моћи изнаћи са чега су људи од спекулације склони да прихвате мњење које се тако удаљава од здрава разума. Има .један умрли (одличан), 1 ) и с нравом уважен филозоф , који јој је ван сумње дао много ослонца, тиме што је изгледало да мисли да то што имамо апстрактних општих идеја и чини највећу разлику између човека и животиње у погледу разума. „Имати општих идеја" вели он, „то је што чини иотпуну разлику међу човеком и животињом, и то је одлика до које животиње са својим способностима никада не доспевају. Јер, јасно је да у њих не налазимо трагова да употребљују опште знаке за универзалне идеје; по чему имамо разлога помислити да немају моћи апстраховања, или стварања општих идеја, пошто се не служе речима или каквим год општим знацима". А мало иза тога „Отуда мислим можемо претпоставити да .је ово у чему се разликују врсте животињске од човека, п у томе је нарочита разлика која пх сасвим одваја једно од другога, и која се најзад шири до толике даљине. Јер, ако оне у опште имају каквих идеја и нису нросте машине (као што их неки сматрају), не можемо им одрпцати да имају некога разума. Изгледа ми као извесно да и оне, неке од њих, у извесним приликама расуђују, колико и да имају чула; али то је само у посебним идејама, онаквим какве их оне примају преко својнх чула. Оне су, и најпрве међу њима,, спутане у ове уске границе, и немају (како ја мпслим) способности да их прошире каквом год апстракцијом". — Покушај о Људскоме Сазнању Књ. II. гл. 11. §. 10. н 11. Готов сам сложити се са овим ученнм писцем да се способности

') Овога нема у другоме издању.