Prosvetni glasnik

Б В Л Е П1 Е Е

127

дортре Вукотићев, а дрдава је портре метнула у ваш народнж музеј н нспод портрета је напнсано „Хајдук Вељко". Отидите у музеј и видпте ту Вукотићеву слику". А ово није тачно. Јер, зна се да је Милутин Хера, — Хајдук-Вељков брат, умро 1861. год., те нрема томе он није могао ни бити онај, што је узвикнуо, видевши Вукотића прп поменутој свечаности. Мидутина Херу је кнез Михаило поставпо за саветника 1841. год., и у том положају био је до фебруара 1853. год. Ако је заиста Вељков лик снимњен са Вукотића војводе на реч Херину, онда је, дакле, то могло бити којом другом сличном приликом за време, док је Милутин био саветник или каснпје, док је био пенсионар. Ну, више се може ноклонити вере казпвању, које се чује у Неготину, пошто је место предања близу месту догађаја и што ће народ нре ово иримити и чувати, како ради свог јунака, тако п ради Великога Кнеза, који је с те стране ушао у Србију. Пет. М. В.

ИОЕОЈНИЦИ | Јан Бартко. — Недавно је преминуо у Будишину Јан Бартко , народни учитељ н велики родољуб лужичко-српски, у 79. години живота. Још у оно доба, кад су родољуби лужичко-српски почели радити на буђењу свога народа, Јан им се придружно, па је све до смрти верно служио своме народу. Участвовао је у оснивању Матице Српске (лужичко-српске) и за све време био јој је један од најзаузнмљивијих чланова. Дочекао је и педесетогодишњицу своје миле Матиде, поставши јој почасним чланом. Јан је радио и на књижевности, и таЈ његов рад био је посвећен потребама народа и школе. Он сам иије био научник нитн какав књижевни геније, али је био велики пријатељ своме народу, п задахнут том љубављу према

њему радпо је за њ и за омладину, и у томе раду имао је успеха. Сама Матица издала је неколнке књиге његове, од којпх помињемо његове ВИИзЈсе бГатпу. У Јану Бартку су наша браћа Лужички Срби изгубили велпког родољуба. * ј Василије ПавловиЋ Васиљев. — Недавно је умро у Петрограду Ђасилије ЛавловиЛ Ђасиљев, један од најбољих јевропских зналаца кинескога језика и књижевности. Васпљев је био у Русији први професор кинескога језика и првн је израдио за Јевроиљане помоћне књиге за изучавање кинескога и манџурскога језика и кинеске политичке и књижевне историје. Кинезе, њихову земљу, навике и целокупан живот њихов одлично је познавао, о чему сведоче и многобројнп радови његови о Кииезима и њихову животу, у разним руским листовима. Васиљев је рођен 1818. године у Нижњем Новгороду. Свршивши средњу школу, упише се у филолошки факултет на казанскоме универзитету и иоче изучавати грчки језик. Некако у то доба беше објављена стипендија за онога, ко се буде хтео одати изучавању монголско-татарских источних језика. Васиљев се пријави за ову стипендију и добије је, те тако поче изучавати кннески и друге монголско-татарске језике. По свршетку универзитета, 1837. године, буде одређен, да оде у Китај и спреми се за катедру тибетскога језика. Али он пре тога оде у архангелску губернију међу Калмуке, па тек после три године, 1840. оде у Пекинг и тамо пробави пуних десет година, марљиво ироучавајући кинески језик п будаизам. За то време израдио је читав низ чланака п исцрпних расправа о Кинозима и њихову животу и скуппо велику и лепу збирку кинеских књига. Вративши се у Русију, Васиљев је постао ванредним професорем кпнескога п манџурскога језика на казан-