Prosvetni glasnik

564

иросветип гласнш;

Покоћу овпх представа упознаје човек своје редигиозне дужности према Богу, прела ближњима и према самом себи. Кратко обухв&ћена та дужност гласи: „љуби Бога изнад свега и ближљега као себе". Онај, који гледа да те дужности испуњава, јесте побожан човек; јер се побожноет састоји у томе, што човек у Бога верује п вртпи вољу божју (Аврам). Проппси, које налаже људима хришћанска религија, јесу морални. Али се то не може тврдити о каквој незнабожачкој религији, која н. пр. допушта убпјање људи. Ко се, нрема томе, влада, као прави хришћанин, тај је у исто време и моралан човек. Религиозно чуство. Представе о Богу и богоугодним радњама буде у срцу човекову различита чуства: страхопоштовање, љубав, захвалност, скрушеност (чуство унижености), кајање (чуство грешности). Различити тон религиозног чуства је зависан од садржине религиозних представа. Ко представља Бога као оца свију људи има љубави према њему; ко га иредставља као разјареног судију, има страха према њему; ко помишља на ираведност божЈу, има чуство иоверења; ко је упознао његову снагу и величину , чуствује како је према њему немоЛан и мали. И дете има чуство страха, кад учини какво зло, па се сети да Бог све зна. — Побожан човек има пнтереса за све, што се тиче службе божје: за ролигиозне установе (цркве), скупове (службе), за релпгиозну лектиру (свето писмо и хришћански списи), за проширење царства божјег (проповедништво). Религиозно чуство има свога узрока у религиозним иредстсшама. Религиозно хотење. Религиозно чуство је узрок религиозног хотења. Ко се са својих грехова каје — тај жели да се поправи (изгубљени син); ко Бога љуби — хоће да одржава његове заповести; ко има чуство властите немоћи — тај ће призвати Бога у помоћ; ко има чуство свога властитог грешења, тај је готов и другима даопрости; ко има чуства према назатку незнабожаца, тај ће нешто допринети, да и они имају благосдов хришћанства. Тек тако, ако религиозне представе покрену срце — т. ј. ако побуде чуство пријатности и непријатности, могу да буду од спасоносног утицаја на хотење човеково. Ако ли се религиозна свест састоји само нз знања, тада је без утицаја на поступање, без утицаја на душевност. Религиозно чуство страха од казне божје јесте побуда многих људи, да зло не раде. Религиозан интерес буди тежњу к религпозним радњама; он гонп човека на саобраћај с Богом (у молитви), на службу божју, на читање религиозних сппса, на дела доброчинства (старање за сиротињу, болесне, сироте). Истинита се религија не састоји у побожном посматрању и узбуђивању, не у речима и чуствима, већ у раду за сиас човс чанства. Не служе Богу они, који вичу: „Господе! Господе!" него они, којн врше вољу Оца небесног.