Prosvetni glasnik

1052

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

доба. Отуда произлази она поцепаност и нерешљивост свеколике мисаоне и осећајне природе модернога товека, отуда анатија религијска и лабавост морална, која карактерише наше доба. Религија оиет није иродукат људскога мишљења и умовања, всћ је израз осећајне и вољне стране бића људског. Зато је поузданост религијска друге природе нопророчанство научно. Вера и наука граде свака за се самосталне струке, одвојене једну од друге. Радионалисање религије, која се јавља у систему догматичком, проузроковало је, да се религија удали од саме себе. Настави религијској није задаћа да просвећује ум, већ да облагорођава срде и појачава вољу, једном речи, да буди осећај, који је плодно земљиште, из кога расте одушевљење за добро, жудња за пистоту моралну, делотворна љубав према ближњем. То је осећај иобожности. Две су погодбе за њ. Пре свега свест о несавршенству и ништавости, коју човек осећа у својем бићу. У бесконачном простору човек је невидљива тачка, у вечном току времена незнатан тренутак. 0 том може бити свестан само човек — животиња не може имати свести о том — и .отуда осећај поништеиости, ограничености, који нам говоре из псалама старозаконских и чаробних хорова грчке трагедије. Али се тај осећај узноси полагано новим осећајем, тврдом вером, да је то Биће, нред којим се осећа тако бескрајно малим, у једно исто време апсолутно Добро, које гради прави смисао деловања светског. Отуда чврста вера у Провиђење и убеђење, да деловање саетско иде оним правцем, који се подудара са унутрашњим осећањем и нанорима човечјим. А то убеђење човеку је чврста и јака котва у свима бурама животним. А кад човек осећа каоправедни Јов иемоћност, несталност, колебљивост и пролазност свега људског и земаљског, кад је свестан о том, да „човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира, као цвијет ниче, и одсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје", кад је пун немира и тражи утеху, кад постане свестан моћи зла и греха и тражи откупа, оида почиње веровати у други живот, виши, посмртни, вечни — уверен је да сам вреди више, но што се показује у овом тренутном животу на ограниченој тачки земаљске површине. Тако на основици осећаја постајеЈрелигија непосредно убеђење људскога срца о егзистенцији Бога, као принципа највишега Добра, постаје убеђење, које се не може ослонити ни на какве научне разлоге, да свет,. који је у Богу. није равнодушно расположен према добру и злу, већ да је добро последњи смисао свега деловања. А баш религијској настави дужност је, да тај осећај буди, гаји, снажи, оплемењава и узноси. Пронаћи, како би се то вршило најблаготворнијим начином, то је задаћа религијске дидактике. А што се тога тиче, мислим, да би поуздана подлога било убеђење, да из наставе религијске треба издвојити превремено умовање и „научно" доказивање истине религијске не могу се доказати ни математички ни природњачки