Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ II ИРИКАЗИ

1067

жевном послу, и онда човек стоји иред питањем тешког избора. Али, ако је његову нослу тачно одређен смер, несумњиво је да је тада избор много олакшан, јер једна од особина постаје главна, остале споредне. У нас се, међутим, дешавадо да приређивач изненади своје читаоце, и, пошто је поставио својој књизи чисто морадан смер, одабере приповетку иди песму у којој је уметнички елеменат истискао морални, иди што је још горе, у којој са великом умешношћу уносе у читалачку средину идеје супротне савременом моралу. * ТГрема смеру своме напге збирке за децу могу се поделити у три групе. Највећем делу смер је непосредно морално поучавање, и то у онбм ограниченом смислу који школске наредбе дају појму моралности. Ту вечито сусрећете скоро једнолике теме, са једноставном израдом: не кради, не лажи, не противи се родитељима; не удри животиње, не свађај се с друговима и тп. И све је то израђено на један начин: или дете чини зло на га сустигне казна, или се влада добро, па добива награду. Награда махом није у готову новцу, већ у природним производима: јабукама, орасима, крушкама или другим предметима: књигама, сликама, луткама, ножићима, торбицама и тп. Казна је најчешће по старом кривичном законику — батине. Нокадшто питомији писац у место батина, лиши дете каквог уживања, или, кад је сасвим добре воље, пусти каквог чика Мишу или деда Неру те очитају детету дугу, сухопарну буквицу, од које кривцу не буде ништа, али зато читаоцу, ни криву ни дужну, иреседне свако уживање, те проклиње и час у који се решио да књигу чита. Л.ако ће се, без сумње, нојмити да овакве ствари, из којих је исцеђено све што има какве вредности, те је остало само празно моралисање, не вреде много. У њима нити је изнесен нрави морал, нити погођен пут којим ће се деца приволети да чине добра дела. Људима, којима моралисање није нроФесија мора изгледати чудно да деца из књиге уче како треба љубити своје родитеље или слушати своје учитеље. . Па онда, ни крађа, ни лаж, ни свађање, ни друге сличне мане, не лече се књигом него живом речју, уз стварне примере — непосредним васпитавањем. И најзад, ако се баш хоће да књига ноучи дете у ономе што у ствари треба живот да му да, нека се бирају ствари које су уметнички написане, тако да осећање пишчево продре у душу читаочеву и изазове снажне емоције. Треба да књига побуди дете на усклик одушевљења, на радостан осмех, на јаку симпатију, или да изазове сузу у оку и сажаљење према несрећнима. * Друга врста дечјих књига ређа је у нас, али већ има успеха. Тој врсти сврха је да деци омили читање, и, не дајући ништа што би било нротивно наравствености, да не обраћа много пажње на строго васпитну