Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

1177

лшшја, означсних писменима: А, В, С, I). Е, Г, Сг и Н, као и две групе линија: а која се надази између А и В и група « између Е и Е састављена од три Фине линије. Од ових линија налази се А и В у црвеном делу спектра, С у црвеном, али ближе наранџастом, Б у наранџастом, али сасвим близу жутог дела, Е се налази у жутом делу, Е у прелазу између зеленог и плавог, 6 у индиго-плавом а Н у виолетном делу. Свакој од ових линија, наравно одговара и извесна материја, која се налази било на Сунцу, било у његовој околини, било иак и у нашој атмосФери. Тако н. пр. за линију А доказао је Ап §84гбт, да долази од апсорпције у нашој атмосФери, као и једна група линија, која је са овом у непосредној близини. Оваких линија има неколико у спектру Сунчевом; али се о љима не води рачун, када се изводе закључци о природи небесних тела. Интензитет ових т. з. телурских или атмосФерских линија зависи од доба дана. Најјаче су онда, када је Сунце близу хоризонта, а најслабије, када је Сунце високо (око подне). С, Е и Н су линије водоникове, I), и Б 2 (т. ј. I)) линије натријумове, 0 и још неке линије припадају гвожђу и т. д. Растојање између ових линија исто је само код једног истог инструмента са једном истом призмом. Узме ли се н. пр. призма веће дисперзије тако, да спектар постане 2, 3 и т. д. пута дужи, то љихово растојање не расте у истој сразмери већ доста неједнако према природи и густини призме, као и према величини њенога преломнога угла. Нвшто о таласним џутинама. Да би се положај ФраунхОФерових линија у спектру могао тачно утврдити, употребљаваНе су произвољне скале, помоћу којих су мерена међусобна растојања по.јединих линија Тако се радило све до Ап §81гбт -а. Он је био први, који је избацио овај начин па је увео, да се даљине у спектру мере помоћу таласких дужина одговарајућих спектралних зракова. Овај начин примењен је у новије време веома обилато Фако, да је пређашњи начин мерења сасвим истиснут. Ми се овде нећемо упуштати у извођење начина, којим се те таласке дужине одређују. Поменућемо само онај основни став ундулационе теорије, по којој се сада тежи да се иротумаче све Физичке појаве као да долазе од различне брзине треперења етерових молекила. Појава светлости јесте један извесан начин трепереља етерових честица. Најспорије (у извесној мери) треперење тих молекила производи топлотне појаве. И у самим топлотним појавама није једнако, већ у колико је то треперење брже у толико ће се до извесне границе повећавати и сама темнература. Буде ли треперење још брже, но што се захтева. и за највиши ступањ температуре, онда престају те појаве, а настаје појава светлости. Па и код ње није треперење једнако. Црвени зраци у спектру најспорије трепере од свих осталих светлосних зракова; али је треперење етера, које их нроизводи ипак брже од највише температурне појаве. Жуте зракове