Prosvetni glasnik

304

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

истина да наиван човек сво.је становиште задобија без икакае реФлексије и његово је становиште исто тако продукат реФлексије, као и становиште ФилосоФа идсалисте. Разлика између његовог начина реФлексије и начина реФлексије ФИЛосоФа идеалисте није кардиналне већ чисто градуелне природе: наиван човек реФлектира у главном несвесно, док философ идеалиста реФлектира у главном свесно, али и један и други реФлектирају, и један и други начин реФлексије реФлексија је. У ствари наше мишљење није пикада потпуно свесно, и најјаснији наши мислени редови садрже несвесних елемената. Наше закључивање не бива никада по силогистичким Фигурама, већ је увек скраћене природе, увек једна од премиса остаје несвесна. Тако нико од нас не закључује из премисе Сократ је човек на Сократ је смртан преко промисе сви су људи смртни, сваки од нас непосредно из саме помисли да је Сократ човек закључује да је он и смртан. Међу тим, кад хоћемо да дамо сасвим јасно рачуна о логичности нашег закључка, ми морамо ону универзалну премису поменути, ми је морамо постати свесни, она је дакле морала бити као Фактор при извођењу нашег закључка, само пије била свесан већ несвесан Фактор. Само мишљење које је свесно свих логичких елемената, ко.ји га конституишу, само је то мишљење потпуно сигурно, мишљење које садржи несвесних логичких елемената може бити у своме резултату погрешно, н важност Логике п лежи баш у томе, што она хоће да несвесно наше мишљење учини иотпуно свесним, те да га по томе учини и непогрешимим. Уметање несвесних елемената у многе мислене редове чини те је мишљење брже али чини те је оно и несигурније; наше мишљење, зато што је сукцесивне природе, дискурзивне је природе, т. ј. оно моме само као иотпуно јасно и свесно мишљење бити тачно, као нејасно, симултано и интуитивно пак оно јо несигурно. Отуда долази што ми на пример истинитост питагориног става не можемо да увидимо у једном моменту, потребан је читав низ логичких доказа, па да се увиди тачност његова. Несвесни мислени акти скраћују истина ток мишљења, али ми никада при томе не можемо бити сигурни у тачност нашег мисленог резултата: тек кад све несвесне акте учинимо свесним, кад и последњи траг несвеснга и иннтуитивнога избадимо из мишљења, тек онда смо сигурни, да нам је мислени ток тачан. Ако је свест доиста полазна тачка нашег сазнања, ако је оно што је првобитно дато доиста свест, ондаје немогуће замислити стање свеснога индивидуума, у коме он не би, било свесно било несвесно, реФлектирао. Свест је већ по суштини својој реФлективне природе, свест сама собом већ тврди егзистендију бића, а што наша свест сваку своју реФлексију нзражава у појмовима, то је само још један њен ^одатак, који ни мало не мења њену првобитну реФлективну природу, који јој на крај крајева ништа не додаје. И наиван човек у ствари је свесно биће, само биће које није свесно своје свести, које није свесно, да је свесно биће; али пошто је у ствари свесно биће, то оно мора да реФлектира. Према томе