Prosvetni glasnik

НАУКА И ИАСТАВА

307

иовиште реФлексије. Ако се као становиште наивиог човека призна она Авенаријусова принципијелна координација „ја и окол ин а" онда идеа,1исти ништа лакше није до показати, како оба чдана нису координирана, како .је околина у ствари саставни део самог ја, и како је по томе по себи на становишту наивног човека већ дат момент свести и момент субјекта, само као несвесан. Ствар се, изгледа, сасвим мења, ако се из становишта наивног човека избаци потпуно Фактор ,ја", па се задржи само Фактор околина. У том случају изгледа да више никакве моћи нема она примедба идеализма да околина мора бити дата, да мора бити субординирана нашем „ја", пошто у том. случају ја и не постоји. По Вунту на становишту наивног човека мисао о субјекту се потпуно губи, ја себе још никако није свесно, ја јога никако не постоји, престава и објект ту падају потпуно и апсолутно уједно, преставни објект (Уог8(;е11ш1дбо1)јек1) је једини садржај непосредног искуства на првобитном ступњу наивног човека. Наиван човек не сме казати, ја чујем, гледам, пипам и т. д. већ само чује се, бива виђено, пипано и т. д. јер нема личности, нема субјекта чије би то Функције биле, постоји само опажени објект без опажајног субјекта. Вунт признаје, да постоји и ја као саставни део овога јпримитивног искуства, ко би то још могао одридати, пошто и наивни човек непрестано говори о своме ја, само он одриче томе ја ону кардиналну вредност, коју му придаје Атепагшз као другом главном члану принципијалне координације непосредног пскуства. Наше тело, које наиван човек идентиФикује са својим ја, не сматра он, по Вунту, као неки засебни од свих осталих објеката околине одвојени објект, већ као један од објеката спољаег света, као један од објеката околине. За наивног човека све је првобитно чисте материјалне природе, па и само његово ја не изузима се од тога, своје ,ја он сматра као своје тело, а тело је његово материјални објект мођу осталим материјалним објектима, наиван човек првобитно апсолутно нема никаквог појма о свести, те према томе не може ни своје ја разликовати бнтно од своје околине. Ако се запитамо која је од ове две тако различне Формулације садржаја прнмитивног (или како га преставници његови називају, „чистог") искуства тачна, Вунтова или Авенаријусова, неће нам на први поглед бити баш тако лако да то пресудимо. Јер док с једне стране Авенаријусова Формулација изгледа много тачнија, .јер доиста наиван човек поред свега идентиФицирања свога ја са својим телом ипак јасно упознаје, да његово тело није само прост објект међу осталим објектима, да њему ирипада неко више особеније место, дотле опет с друге стране Формулација Вунтова изгледа у толико тачнија, у колико се појам свести и субјекта избацује потпуно са становишта наивног човека, те се тиме и то становиште чини једноставнијим и конзеквентнијим. Доиста, ни за једну ни за другу Формулацију не може се казати одлучно дајеједино тачна. Авенаријус са својом Формулацијом без сумње има право, ако се 21*