Prosvetni glasnik

704

просветни гласннк

На крају је књиге „Епилог", који говори о иотомцима тих предака, о Њ. В. Краљу Александру и Њ. В. Краљици Драги. У Просветном Савету има довољно стручних лица која ће лако оценити да ли предмет овога еиилога и начин како је обрађен подноси књигама намењеним за поклањање ученицима; и ти ће стручњаци евентуално казати и којим би се ученицима тај додатак могао дати у руке. Ја знам педагога који то не бп одобрили, али ја не могу бити судија у том питању. Свакојако књига и без овог еиилога чини подесну целину. Епилог је више писао публициста, а мање српски књижевнпк и сликар српске прошлости. Публицистичка жица пробија и у другим деловима ове књиге, као и у другим приповедачким радовима пишчевнм. Кад бп публицистичкрх додатака бпло више вего што их је у овој прилици, то би много сметало спису намењеном омладини. Овако како је, у књизи претеже историски и приаоведачки елеменат. Историска је грађа узета из дела М. Г Б. Милићевића, С. М. Сарајлије, проте М. Ненадовића и других признатих писаца. Према томе излишно би било задржавати се на пекпм сигнијим нетачностима или омашкама у књизи. Од већег би значаја било споменути велико пдеалисање појединих момената наше прошлости, али не треба смести с ума да ово није чиста историја, нсго књижевно-историско сликање прошлости. Писац се уосталом свуда држн историске основе, а само дода који опис лица, одела, кроја или своје реФлексије и оцене. Причање је такво да ће, мислим, бити занимљиво млађим читаоцима. Поред природнога и течнога причања нли описивања, има места нанисаних доста емФатично, налик на писање наших листова о народним празницима. Стил је, према томе, обично природан, коректан и често леп, али на неким местима прелази у неку извештаченост, која понегде постаје сувише неприродна. И језик је местимично некоректан (иисац има својих погледа о правопису, о употребн неких облика, често има омашака), али то се губи црема обилатости и богаству његове дикције, готово у сваком погледу. Ја ни за ово ни за све раније што сам спомињао не ређам примере, зато што је дело већ штампано, па се исправљати не може. Старам се само да Савету што тачније кажем шта мислим о овом спису. А кад се имају на уму потребе наших школа, мислим да могу без двоумљења казати да се ова књига, и без иоправака, може препоручити за поклањање ученицима I —VI разреда средњих школа, ученицима грађанских школа н оним ђацима стручних школа чије разввће одговара развићу те две врсте ученика и за књижнице основних школа. Захвалан Савету на поверењу 21. маја 1902. год. у Београду. Љубомир Јовановлћ. бибдиотекар. Према овоме реФерату г. Јовановића Савет је мишљења: да се књига „Претци и потомди" од Л. Комарчића може поклањати ученицима I—VI разреда средњих школа, ученицима грађанских школа и оним ђацима стручних школа чије развиће одговара развићу те две врсте ученика. Г. Љ. Јовановићу, у име хонорара за реФеровање, одређено је тридесет (30) динара.