Prosvetni glasnik

НАУКА И НА.ОТАВА

733

Андерсон, у намери да објасни закон гравитације планетног кретања у васиони, узимље у рачун цеду васиону онако као што у ствари јесте, т. ј. узимље у рачун сва сунца (звезде некретнице), која су усијане масе као и наше сунце, те с тога су извори енергије и зраче своју енергпју по васионском простору, који није апсолутно празан, него је испуњен средином, тако званим васионским етром, који својом вибрацијом преноси ту енергију. Пошто је васиона са целокупном њеном масом неограничена, то можемо свако иоједино небеско тело за се сматрати као центар васионе. Свако небеско тело за се издаје од себе енергију на све стране подједнако, и то у мери у колико би дотично тело располагало слободном енергијом на евојој површини. Свако небеско тело у једно и прима енергију од свих небеских тела. Овим се долази до убеђења, да сва небеска тела, укупно узевши, зрачењем материјалног кретања саопштавају механички притисак на свако поједино тело; и обратно, да свако поједино тело саопштава механички притисак зрачењем своје енергије на друга тела у даљину. Андерсон назива притисак, од сгране свих тела на поједино тело, центрипеталном силом или ошптом гравитацијом (општом тежом), а притисак, од стране појединих тела на остала тела, центриФугалном силом. Могућно је, да је поменуто Андерсоново тврђење о заједници енергије свих васионских тела наишло код многих научара и на жесток отпор, а из разлога, што су остала сунца сем нашег сунца у тако огромној даљини, да се не д& ни замислити, да су она кадра да учине ноле какво дејство н. пр. на нашу земљу. Ну и ако је део енергије сваког појединог од тих сунаца, који би припао нашој земљи, бесконачно мали, ипак нема довољно разлога за обарање поменутог тврђења Андерсоновог, јер кад се обазремо најпре на целокупну васиону са свима сунцима у њој, видљивим и невидљивим, којих је бесконачно мно^о; даље, кад се обазремо на закон о одржању енергије, по ком је збир енергије целокуине у васиони постојан, а међутим свако поједино сунце зрачи своју енергију у бесконачан нростор, то је онда дејство целе васионе на нагау земљу једнако збиру бесконачно малих дејстава, којих .је сабирака бесконачно много на броју, и онда тај збир може бити коначан, а према том и резултујуће дејство целе васионе може имати утицаја на нашу земљу. — Могло би се поменутој Андерсоново.ј претпоставци и ово замерити. Кад би резултујуће дејство свих, па и најудаљенијих сунаца на нашу земљу било толике величпе. да се о истом мора озбиљна рачуна водити, онда би и оно донекле утицало на топлоту земљине новршине, као што наше сунце иа исту знатно утиче. РоиШе! је' својим мерењем нашао, да сунце шаље земљи на граници атмосФере над земљиним иолутаром на 1 см 2 . у минуту 1,76 калорпја топлоте, док је целокупна топлота на истом месту у минуту стварно 3,13 калорија; с тога приписује он остатак од 1,37 калорија звезданој топлоти; онда би пак звездана тонлота на нашој земљи износила