Prosvetni glasnik

750

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

које се протежу у области арнаутског говора,: Маја-Велс и ШелбумИу ХаЈмелит и Калметит. Из Љеша почех проучавати обалске планине Мали Ренцит, Еакаричит и цијелу скадарску равницу. Даље сам јахао од Скадра западно преко Тарабоша, Малог Амлита, Шаског Језера и Бриса у Уцињ. Пошавши одавде према сјеверозападу пређох нланине: Суторман и Румију и дођох у варотницу Вирназар на Скадарском Језеру. Успркос пријетњама арнаутских племена измјерих потпуно Скадарско Језеро. Али кад смо хтјели мјерити један његов залив Хутско Блато, племе Кастрати иоче пуцати на нас. Тиме се сврши мој сјеверо албански пут. Дно Скадарскога Језера је од дилувија веома потонуло. Тојејасан резултат многобројних мјерења, што су извршена у Скадарском Језеру. Централна равнина језерског дна није дубља од 7 м., нагнута је од ејевероистока према југозападу сасвим као дна карсних поља западне Босне и Херцеговине. Али дуж југозападне обале језерске имаде врло много дубоких рупа. Те су рупе на мјесто дубоких вртача по ободу карсних поља. Најдубља од овијех рупа дубокаје 44 м. Површина језерске воде виша је само 6 м. од морског нивоа, те је тако најдубље мјесто у централној равнини језзрске котлине један метар испод морског нивоа, а најдубља рупа 38 м. То је несумњив доказ да је језерско дно потонуло. Скадарско је Језеро било карсно поље. Из Бара отплових Лојдовим паробродом у Санта Кваранти у Епиру. Одатле сам јахао преко планинских вијенаца преко Делвинона; походих мало језеро Жаровину и дођох у Јањину. Пошто сам измјерио ово плитко језеро и послије екскурзије у Мичикели пођох преко Лесковика, Колоније и дођох за пет дана у Корчу у јужној Албанији. До мало за тим био сам у области Преспанског Језера и отпутовах брзо у Битољ. Између битољске и тетовске котлине била је једна меридионална стријека земљишта на граници између Албаније и Маћедоније, што је још нијесам био походио. Онаје билабијело мјесто на мојој геолошкој карти, а већином би морала таква бити и на најбољим тоиограФСким картама. Из Битоља одјахах високом аромунском селу Гопешу, испех се у котлину Демирхисар у долини Черне и прешавши Бабу дођох у Кичево. Одавде одјахах у област ријеке Велике, која се зове Пореч. Са пратњом од 15—20 турских војника иоходих огранке високе Голешнице, која се сјеверно нростире, па се вратих у долину Велике, да видим трагове старог жељезног рударства. Низ Велику дођох у познату ми скопску област. На цијелом путу у сјеверној Албанији, у Епиру и у јужној Албанији био сам у областима кириџијског саобраћаја. Караванским путевима непрестано врве кириџије са својим товарним животињама. Већином се товаре мазге, а ређе мали коњи. Овим су саобраћајем везана многа позната трговачка мјеста поред караванских путева. Кочијаша са двоко-