Prosvetni glasnik

наука и настава

193

* * И ако у свима. теоријама књижевности не стоји да је бедетристика засебна дитерарна уметност, одвојена од песништва, ипак се у нрироди посла и ио унотребљеној гра.ђи и циљу белетристика раздикује од песнитптва. Ваљада се и зато мора разликовати прича од несме што прва скоро увек има неку дидактичну тенденцију, и као да без тога прииоветка не би ни имала вредности. 1Га разуме се да то белетристику у неколико удаљује од правог песништва а приближује је научној прози у толикој мери да су је ноодавно учени људи тгочели злоупотребљавати, намерно или случајно, мећући разне расправе у згодие белетристичне облике. То је учинио и адвокат Атанацковић. Он је хтео објавити и своје мишљење о 1848 години па му се то учинило згодније у облику приповетке него обичном расправом. Тако је постао роман Два идола, који је сувременике, неупућеле у литератури, могао двојако задовољити : и као расправа и као прича, јер у том роману има местакоја оиомињу на неко научно излагање, и места гато личе на уметничке приказе. Г. Јованови)!.

ПРОЦЕС ИСТОРИЈЕ ЧОВЕЧАНСТВА И ЊЕН ОДНОС ПРЕМА ДРУГИМ НАУКАМА I. Човек је почео основе свог исгоријског живота само у оним крајевима земље, где му је сама природа давала све што му је потребно било за живот и развитак. Природа је први основ и услов цивилизације човекове, тек доцније настају и историјски основи и услови. Ношто је топлота прва и основна потреба свега органског стварања и развитка, топлота је прва потреба и људске културе. Тако су прве цивилизације човекове могле постати само у топлим земљама, поред плодних река, онде где се још неуздигнут и неоснажен човек могао најуспешније борити с природом, те су тако цивилизације прво постале само на оним местима где није требало много људског рада и напора да се од природе добије све што човеку треба за живот, где је спољна ирирода била најправилнија, где је ток њених иериодичких појава био најмање ремећен другим снагама. Тако су нрве цивилизације природне — Египат, Мехико, Перу, Индија, Халдеја — које су се развиле не на историјском основу него на природном, развијајући се само на оним местима где је нрирода њима згодна и повољна била. Тек доцније настају историјске цивилизације којимаје непосредни основ историјска прошлост т. ј. историјски континуитет. Тако су оријенталне државе и цивилизације природне нрема данашњим историјским цросветни гласник, i. књ„ 2. св., 1903. 13