Prosvetni glasnik

194

ЛРОСВЕТНН ГДАСНИК

и слободним државама, основаним на историјским нринцииима хуманости и иравде, док су прве биле основаие на чисто природном принцииу лрава јачега. Тако је историја примитивног људског живота само непосредно продужење историје природе и носи на себи све карактерне знаке првобитног, природног: — вдада силе, једноликост, непрогресивност и механизам. Тако су природни услови и снаге првобитни услови и подстреци човекове цивилизације. 2.). Не само постанак него и ход човечанства у простору, ход и кретаље његове културе одређивала је прво природа. Гдавни путеви којима су се седили народи јесу од истока и југа ка западу и северу из топаих у умереие и хдадне крајеве. Пошто је култура прешла из Азије у Европу, прва станишта њена и у Еврони биди су најтоплији крајевн — Грчка, Италија, Шпанија; тек у доцније доба кудтура иде на запад и север. У сеобама народа реке су би.зе први и главни иоказивачи путева у дубину шумовите унутрашњости континената; оне су биле првп друмови и дуж њих развијаде су се прве пивилизације. Пошто су основали прве цивидизације на. истоку и југу, сеобом племена због умножења људства и оскудице у храни, народи су потискивани све даље на запад и север. И тек у тим крајевима где човек нпје имао да од природе очекује много, те је био више остављен самом себи, дигла се вредност људског рада и свега људског, те су ту и основане прве хумане цшшлиуације. И догод је природа давала човеку све што му треба за живот, дотле је и његов рад био мало потребан, по томе без велике вредности, и по томе јевтин; отуд ропство човека у првим цивилизацијама и презирање рада. Тек са осдобођавањем човека од природних услова и по томе уздизањем његовим, настајала је и све већа потреба рада и тим све веће поштовање рада, ко,је је хршнћанство прво прокламовало. Тако је и природно право било јаче развијено код првих, старих народа и тек доцније код модерних народа развија се историјско право, пошто је данас уплив времена и историје много већи него у старо доба, кад је природа превладно деловада. 3.). По томе цивилизација човечанства, селећи се и данас из једних крајева у друге, још је на номадском ступњу свом; она је до данас једнако мењала станишта своја у Азији, АФрици, Европи, Америци; свака велика историјска епоха има своје море; сваку нову цившшзацију развијало је ново, свето људско пдеме, док се цивилизација човечанства једном стално не утврди и не добије своје сталне центре. По томе и ако је људски род физички сазрео, човечанство још то није, оно још физички расте, оно је још у доба екстензивности и експанзије, т. ј. још није достигло крајње границе свог физичког развитка, свог растења и ширења у простору, а то ће морати настати, као што