Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

629

усправно, ни обратно окретање, него ће имати окретаље предазна карактера — окретаће се у равнини, усправно ка еклиптици. Ако се заједно са нланетом образују н пратиоци, онда се и они морају кретати у такој истој усправној равнини ка еклиптици. Еауе замишља, да магловита материја не прелази од једанпут, магновено, у течно или чврсто стање придиком постајања планета, него се у први мах образује нека згуснута магла, у облику лонте, која, примајући удела у ошптем кружењу нрамагле, креће се понајлак, окреКући се око центра облика. Након тога, но истеку многих векова, а може бити и милиуна година, када се у центру магле уградило Сунце и када се појавио физички центар привлачности, све згуснуте масе првобитне магле — будуће планете — почеле су се нривлачити ка Сунцу и отпочеле су се брже кретати, потчињавајући се поступно трећем Кенлеровом закону. Према поступном уграђивању Сунца и по мери увеличавања његове масе од придоласка магловите материје, увећавало се и привлачење ка овом небесном телу, и све планете које су се топрв уграђивале у облику згуснуте магловите масе или које су се већ биле потпуио уградиле приближују се к њему винге и добијају попут поменуте епохе већу брзину кретања. Са сваким тек носталим згушњавањем магловите материје може се јавити таква иста аналогија. појава, каква се дешава и са главном магловитом масом; у њој се могу тако исто одвојити згушњавања другога ступња, из којих се у току времена образују посамита светла тела — пратиоци планета. Пошто смо изнели у општим цртама Гауе-еву хипотезу о иостанку света, напоменућемо да се она битно разликује од Л.апласове хипотезе. По хипотези Лапласовој Сунце је иостало или пре или једновремено са планетама; постанак планета почев од Меркура па до Сатурна закључно, после једновремено постајање Сунца и Урана и напоследак Нептуна; са овим последњим завршено је уграђивање укупне сунчане системе. У хипотези Гауе-евој видимо већи поредак, више поступности; са њом се необично лепо и схватљиво објашњују сва одступања од општега типа кретања, на која наилазимо у системима Урана и Нептуна. Гауо угврђује, да је Земља старија од Сунца. Пре но што бисмо прешли у критичку оцену тога дела Гауе-еве хипотезе, размотрићемо случај првог пратиоца Марсовог — Фобоса а после тога Сатурнов прстен; напред смо приметили, да Фобос и Сатурнови прстени јако се косе са Лапласовом хипотезом. Да видимо, како бисмо их могли објаснити са Гауеевом хипотезом? С погледом на велики и непобитни закон васионског привлачења кретање Фобоса пе гради ннкакав изузетак: једно тело може се окретати око другога, на ма каквим одстојањима, па ма била она необично мала или необично велика; привлачност неће никад и нигде пресгајати.