Prosvetni glasnik

НАУКА Н НАСТАВА

Значајно је доказивање да између духа и ствари постоје разлике ио томе, што се опажају ведике разлике у ономе стању наше свести, које изазивље ствар (сећање) и наш дух познавање и хотење. Ово је фраза дуалистичка, која на први мах може заварати човека, али у самој ствари нема довољно оправдања, јер се данас зна да су неприметни нредази између појединих облика у коме се свесни живот јавља, и ма да се они производе тако двема екстремним узроцима. Бошковић вели да и животиње показују каквих трагова свесне радње но да се ипак то не може узети за појаву правога духа (ЗршШаИз 8и1)81ап1Ја), какав налазимо у човека. 0 овоме се надази у Бошковићевим примедбама на дело Стајево, као и у делу „Ве Бео е! ашто". Тако као главни извод из овога философског дела Бошковићева излази да имамо у природи три врсте бића: ствар, дух човечји и дух животињски. Прво је биће лишено свију особина наше свести, друго биће има осећање, хотење (вољу) и мишљење, а трећа врста бића само осећање, као најнижи ступањ свесног живота, или ако се узме да се остале особнне налазе код те врсте духа онда су оне на нижем ступњу савршенства. Питање о Богу овако решава. То је једна врста духа, који поред побројаних особина, које карактеришу човечји дух, има ту особину да вечито живи. До овога се долази, вели Бошковић, посматрањем природе и онога што је т им бићем створено и устаје против свију онтолошких доказивања о егзистенцији Бога, а нарочито нротив Декартовог, које се састоји у овоме. Декарт, присталица урођених идеја, узимље да нам је и иредстава о Богу урођена. Ево на који начин он изводи овај свој доказ. Неко вишо биће, које је у нама усадило идеју о његовој егзистенцији, није имало намеру нимало да нас обмане, а пошто нема у природи никаквог узрока, који би могао у нашем духу поставити идеју о Богу, да би могли посумњати у његову егзистенцију, то је онда по Декарту, ово понајјачи доказ о егзистенцији Божјој. Оваких онтолошких доказа има ваздан и ја се на њих нећу осврћати. Само ћу напоменути шта се из Бошковићева извођења о Богу може извести. Да није Бошковић био калуђер и човек који је и преко свога уверења морао веровати у библијског Бога, то би се извесно из оног његовог става, да се Бог огледа у природи, развио у њему пантеистички поглед на природу бога, и ми би у њему видели још једнога присталицу уз чиста и нотпуно оправдана гледишта Брунова и Спинозина. Али свакако иоложај нашег Бошковића не дозвољаваше му да својим мислима да прецизнијег израза.

према томе мора бити истинит; с) све ово може следовати као закључак умни, ако има оваких нојава у свету иначе не. Ова се доказивања налазе_у многих психолога. Споменућу Рида, Штекда (8№к1) и др.