Prosvetni glasnik

680

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

су воља, хотење, мисао и друго независно могу јавитиј од физичког света, док за покрете телесне, који су у вези са извесним душевним покретом, морају наступити претходно та стања у нашој свести и за то су они условљени тим. Овим се показује не само веза између духа и тела ио у исто време и сдобода нашега духа. Пристајући уз слободу нашега духа, он овако решава питање о слободи наше воље. Може вели бити каквих момената, који би у нама вољу више склоншш за једну но за другу ствар, но ипак вољи остаје слободна моћ да се одлучи на ову и.1и ону ствар. Овим се не може илустровати доследност у извођењу његове. теорије, али се то да лако разумети и тиме, што је он екдектичар у овоме питању, јер га видимо час да пристаје уз сдободу духа, час хоће да докаже како дух и воља могу бити каквим агенсима усдовљени у избору, но ипак имају некакву моћ, којом се оддучују и за оне ствари, за које је најмање повољних усдова бидо и т. д. Ово се може видети и из овога, што он показује како закон зависности и потребе може имати донекде смисда и за наш дух. Јер нам је душевни живот дотде здрав док је и тедо здраво; са променама тедесним наступају наравно и нарочите промене у нашем духу, и са изумирањем нашега тела и душа ирестаје постојати т.ј. она више није у вези са тедом. Закони који вдадају у свету духовном битно су раздичити од законафизичких, па то исто важи и за законе по којима се илуструју узајмичност између духа и тела. Између душе и теда нема привдачења и одбијања, какво постојп међу физичким атомима. Закон непробојности, који је општа особина физичког света, изгледа као да нема важности за психички свет, ади ово Бошковић не доказује очигдедним примером. Посде, и веза између духа и тела није вечита, каква је веза између физичких (материјалних) атома. Бошковић устаје против оних ФилосоФа, који души хоће да даду одређено место у нашем организму, какав је Декарт, који веди да је душа у животној жљезди (§1ап<1и1а зршеаћз), и доказује да има највише истине у оних ФилосоФа, који сматрају да је наша душа везана за делокупан наш организам, а да се никако не да прецизно одредити њој место, или јој дефинисати природу, како то вршише перипатетички сколастици и др. Питање ово о седишту душе, које је занимало умове прошлога, као и раиијих векова, данас у психологији нема значаја, јер психологија као наука и не оперира више са проблемима, о којима се неће моћи готово никада да да стадна одговора. Ово је питање било у моди, да се тако изразим, за време Бошковићево, па за то видимо да се он тгридично дуго зауставља, у својим примедбама на дело Стајево, на претресу гледишта философских о овој ствари. Но због мале оригиналности у овом питању, као и због мале важности самога питања, ми прелазимо преко ове ствари.