Prosvetni glasnik

584

просветни гласник

за нереалан. Кант ве.-ш, да у духу нашем нема појма о просторности и времену и да он не може замислити да ствари иостоје у простору и времену. Простор и време нису апстракција ума на основу опажања, већ су они у духу, пре осећаја урођепих појмова (аириорних). Дух наш може замислити да простор постоји без ствари, али не и ствари без простора и времена. Простор и време у одпосу на ствари нису реалии, али тако исто нису ништа ван ума нашега изван појава. По Лоцеу има недостатака у гледишту Кантовом о простору који иду у корист Бошковићевих гледишта. Кант није протумачио, како поједине ствари могу добијати одређена места у општем идеалном нростору. Немогуће је да се бића сама собом, као ствари априорног појма простора, посебице схватају, а да су иначе обликом стране. У микрокозму Љ>це вели: протежност неће нам бити никад појмљивија, но кад јој за основу узмемо поједине тачке, које су растављене, чиме су одређене њихове међусобне силе, та разумљивост није последица протежности, него само чини појам протежности. Други недостатак Канта јесте, што није отклонио тешкоће атомистике. Ово је уклањао Бошковић тиме, што је прекид имажинеран код њега, а код Канта не. Кант, у делу Критика чистога ума и метафизички основи природних наука, оставља свој идеални простор, па полази од простора као непрекидног и протежног. Налази да одбојне силе испуњавају простор, и на супрот чистом атомизму увлачи динамизам. Протежан простор је по Хербарту као и по Бошковићу једна појава. Појави ствари и просторне протежности лежи узрок у непротежним атомима, као и код Бошковића. Ови су непротежни атоми реални. Они су ван нашега ума и осећаја, и Хербарт их зове пНеШдЉШига. Протежни простор Хербарт тумачи иробијањем узајамних атома, ово је недоследност код њега, јер би онда атоми били дељиви што је Хербарт уочио и бранио тиме ову Фикцију, што се она не односи на ствари већ само на тумачење непрекиднога простора. Уз Бошковића пристаје у многоме Фехнер, али се одваја у погледу простора и времена, које је по њему нешто реално ван ствари, усвајајући по некад по Канту да су то облици осећајно иителектуални. Лоце се са Бошковићем слаже, као што смо мало час видели, до некле у погледу простора, а разликује се од њега у томе, што у место тачака као непротежних бића узима да та бића нису самостална. Устаје противу схватања реалности простора и времена и приближује се Канту да су то Фикције нашега ума. Приближност је већа између БошковиКа и Лоцеа у овоме, где вели: „сила не припада атомима, она излази из њихових међусобних односа, и не држи да је одређено место ствари последица силе, већ сматра, да је место оне, што неку ствар држи у целини у каквом Цбићу, а одбојне су и привлачне силе само изјава спољна унутрашњих бивања у свим нојединим бићима".